То је, макар, био рецепт др Николине Марић (27) из Кисача која је од малена желела да ради у здравству, те је већ две година, а и даље врло ентузијастична због тога, запослена у Заводу за хитну медицинску помоћ у Новом Саду. Такође, има и ту срећу да је окружена сјајним старијим колегама који јој дају добар пример како да буде добар лекар и постигне у животу све што пожели. А због целе ситуације са коронавирусом, Николина саветује да носимо маске и држимо дистанцу како бисмо се сачували и што пре поново нормално дисали.
- Од малих ногу сам хтела да се бавим медицином и здравством, и моји су некако увек волели ту причу јер је била и њихова неостварена жеља - признаје млада лекарка. - Завршила сам прво средњу медицинску, па сам логичним следом догађаја уписала факултет и завршила оно што волим. Ова Хитна ми се некако највише допала и то ми је прво радно место и тренутно ме највише испуњава.
Зашто баш Хитна?
- Искрено, на стажу током кружења сам се упознала са радом Хитне и допао ми се принцип рада, директан је контакт са пацијентима, ми улазимо њима у кућу и видимо срж човека, на његовом смо терену и можемо на лицу места да урадимо нешто конкрерно, да му помогнемо. Динамично је, доста има адреналина, сваки дан је другачији, ради се у малим тимовима где смо ми као једна породица и тај неки дух целе Хитне ми се допао, имамо близак однос.
Све си сад тако навела да хоћу и ја да радим у Хитној! Постоје ли неке мане у твом послу?
- Постоје, наравно. Тешко је, стреснији је посао, ноћне смене на нас жене сигурно остављају трага, свакаквих ситуација буде, свашта се види и доживи. Људска мука, ми им улазимо у куће и видимо суштину њихових проблема, видимо породицу, склопимо целу причу, они су нама људска бића, не само пацијенти. То често уме да остави трага...
Је л’ постоје неке ситуације које су ти биле најстресније?
- Па, у суштини, не бих сад издвајала ниједну посебно, али кад смо свесни да не можемо да помогнемо, то нас највише и погоди. И сваки излаз са дететом је тежак, али највише буде та бол породице која је изгубила некога и ако су свесни да не можемо ништа да урадимо. А опет, имамо и моменте кад урадимо нешто, помогнемо, спасимо особу, буде тај неописиви осећај среће и испуњености.
После неке теже интервенције, колико ти времена треба да се вратиш у нормалу, да се сабереш?
- У суштини, ми имамо тај неки „црни хумор” који нас одмах после излаза врати, гледамо да више комуницирамо, да се више смејемо, али неки излази остају и после две године, вучем их, повремено помислим на те неке људе, буде ми жао... Али, генерално гледамо да не прихватамо то к срцу како бисмо одржали свој ментални статус. Ипак, неки људи ти се урежу у сећање и старије колеге кажу да их памтиш цео живот.
Протеклих неколико месеци, откако влада корона, то је нешто што нико није очекивао, па ни ви. Како успеваш да се носиш са свим тим, нарочито због новог темпа који имате?
- У суштини, стресније је јер је много више посла, другачија је организација, гледамо да се сачувамо и ми и наши ближњи, носимо тај страх да не заразимо наше код куће. Свим пацијентима је много теже да се сад организују, борба је, нико није очекивао, али се трудимо да све што лакше тече, да изађемо свим људима у сусрет, да помогнемо колико можемо.
И кад одеш кући, то ти је сигурна оаза... Шта радиш да се „издуваш”?
- Ако бих рекла да се дружим, можда је то контрадикторно целој ситуацији, али у последње време ми прија да одморим кад дођем кући, да испразним главу, гледам да не мислим о послу, да не слушам вести о корони. Прија ми да се више искључим. Живим у кући па ми је лакше, имам пса, играм се са братовим дететом...
Да ли си наилазила на ситуације да те пацијенти, кад изађеш на терен, чудно гледају? Ем женско, ем млада а доктор...
- Обраћају ми се са „сестро”, али ја немем тај проблем. Ценим свој посао и битно ми је да се тим људима на крају помогне, а њима је најбитнија та лепа реч. Дешавало се да су неповерљиви због мојих година, али уз искусног техничара с којим им све лепо објаснимо, на крају прође добро.
Баш сам прошле недеље причала са твојим колегом Николом и он је био искрен и рекао да не мисли да је Хитна помоћ нешто чиме се треба довека бавити.
- Никола је апсолутно у праву. Слажем се с њим и он је много дуже од мене, па боље и зна. Ја још увек не могу себе да замислим нигде ван Хитне, али не знам шта ће бити касније. Имам жељу да се овде усавршавам, занима ме и та ургентна медицина, али ме још увек држи ентузијазам и адреналин, све ми је још увек занимљиво, имам много тога још да научим и видим.
А је л’ планираш породицу и у том смислу, како мислиш да ћеш уклопити све?
- Планирам и волела бих, наравно, да имам породицу и децу. Мислим да се уз добру организацију супружника и породице, наравно и „бака сервиса”, све може средити. Тај сменски рад ми и одговара, јер ја никад нисам имала неки биоритам. Многе моје колегинице имају већ велику децу а све време раде овде и видим да се лепо сналазе, фантастичне су у послу, одличне су мајке, тако да, не сумњам да се уз вољу све може.
Супер је што имаш добре примере...
- Да, стварно овде имам колеге и колегинице који су одлични примери и дуго година раде, свој посао обављају тако да можемо много да научимо, а притом су испуњени и у том неком породичном смислу. Нисам неко ко вија искључиво каријеру, волела бих да направим баланс.
Ти имаш старије колеге као добре узоре, али и ти си и те како добар пример неким млађим генерацијама. Будући да ти све некако лепо иде, шта би рекла млађима који желе да се баве овим послом?
- У суштини, млађе колеге које дођу код нас допадне им се и хоће да остану. Посаветовала бих их само да изаберу да раде оно што воле, односно грану медицине која их испуњава, да сваки дан долазе на посао са жељом и ентузијазмом.
Л. Радловачки
