Иако је љубав према здравству наследио од оца, који је био здравствени радник у војсци а тренутно је у пензији, адреналин при сваком изласку на терен је такође нешто што га привлачи и одржава. А док не иде на интервенције, Никола завршава студије права јер сматра да у Хитној помоћи не треба вечно радити. У то не сумњамо, нарочито сада током пандемије коронавируса када, осим обимнијег посла, медицинари морају да се носе и са обимнијим униформама.
- Људи, нарочто сада, треба да буду одговорни, пре свега због себе и своје породице - апелује наш саговорник. - Мало ко схвата у каквој смо ми ситуацији... Кад се вратим с посла увек стрепим да ли ћу пренети корону на моје најближе, породицу, пријатеље...
Откако је пандемија, колико имаш излазака на терен?
- То зависи од смене, један дан буде преко десет интервенција, некад буде мање. Углавном, у последње две-три недеље је повећан обим посла, али и откад траје цела ситуација са короном.
Је л’ успеваш да изгураш и издржиш цео тај темпо?
- Успевам, јер ми који радимо у Хитној помоћи стално радимо на терену и због тога смо спремнији на другачији начин рада у односу на неке друге колеге. Ми не бирамо да ли је наш посао на улици, на киши или по снегу, у стану... Ми радимо у различитим условима и ово са короном је за нас нешто ново чему смо се прилагодили, тако да не могу рећи да је лако, теже нам је, поготово у заштитним скафандерима, а лето је. Али, као што рекох, не бирамо време, тако да дајемо све од себе.
Можемо онда да кажемо да је адреналин неизоставан?
- То јесте део нашег посла. Временом, дешава се професионална деформација, па нам неке ствари постану нормалне. Адреналин је сад већ мањи него на почетку, али јесте неизоставан.
Је л’ он и даје неку додатну драж твом послу?
- Јесте, зато и волим Хитну помоћ. Динамичан је посао, не знамо шта ћемо затећи на терену, тако да, у суштини, мислим да је ово супер посао, нарочито за мушкарце, али не у дискриминишућем смислу.
Шта је оно што је најизазовније са чим си се сусрео?
- Мислим да то нема везе са неким тешким или „на око“ ружним стварима, као што су тешке повреде. Мислим да највише има везе с емоцијама, кад видиш друге људе како проживљавају неку несрећу својих ближњих. Не могу да издвојим ниједан посебан случај или ситуацију. Свака несрећа је другачија.
Колико је, онда, тешко остати прибран?
- Људи морају да схвате да ми када се бавимо било којим случајем на терену, не гледамо на то као случајни пролазници, односно као неко са стране. Кад радим свој посао, усредсредим се само на ту ситуацију, да је одрадим најбоље могуће, као и моје колеге. Можда и не посматрам очима обичног човека, па и не доживљавам све толико стресно.
Кад причамо о ситуацији са коронавирусом, колико вам значи понашање људи с којима морате да радите на интервенцијама?
- Сад како су нам другачији услови рада, дупло нам је теже, ем због ситуације, ем због све заштитне опреме коју морамо да носимо, и онда јесте мало поражавајуће кад видимо како се неко понаша и неће да носи маску где би требало. Али, могу рећи да су у последње време људи доста одговорни, макар колико сам приметио.
Колико времена ти треба да навучеш сву „ратну опрему“ и какав је осећај бити у њој, нарочито сад лети?
- Што се тиче скафандера, одузима нам сигурно пет до десет минута. Ми гледамо да се што пре обучемо, да будемо што ефикаснији, да што пре одрадимо излаз и због пацијента, а и како бисмо ми што пре одахнули. А у опреми је пакао! Људи не схватају како је то када литар зноја цури са тебе, а униформа испод скафандера буде буквално мокра, може да се цеди. Ту су и маске, рукавице... Ожедниш, а не можеш ни да попијеш гутљај воде. Све то уме да потраје и сатима, некад и пола смене.
Јеси ли смршао?
- Јесам, смршао сам две киле.
Рекао си да си студент права. Да ли то значи да желиш да мењаш професију?
- Увек сам имао неки циљ да будем факултетски образован. Многи ме питају како сам поред медицине одабрао право, али ово је стресан посао и није нешто чиме треба да се бавим целог живота, треба да се направи пауза.
Леа Радловачки
