Дипломирана психолошкиња Едит Вереш (26) из Сомбора ради на два важна подухвата која се тичу управо свих генерација. У оквиру ОПЕНС 2019 ради као координаторка пројекта „Eurogames” који представља својеврсни приручник за инклузивно образовање, а председница је и Центра за друштвени развој „Complexus” пркео ког организује едукације и Академију пословних вештина. У сваком случају, шта год радила у току дана, става је да „уколико држимо шаку затворену, не може ништа да изађе из ње, али не може ништа ни да уђе.”
Генерално се водим моралним начелима да радим добре ствари и нешто што ће дуготрајно оставити ефекат на друштво, објашњава Едит.
Како додаје, то јој је најбитније да ли се фокусира на академске пословне вештине које ће студентима бити потребне у каснијем животу, да ли у некој едукацији младих и деце где треба да развију свест о емпатији и толеранцији, али јој је битно да све то води глобалном подизању свести.
И, с ким је лакше радити - с млађима или старијим младима?
Мислим да је у свему, шта год да радим, увек се пронађе начин и пут како да се дође до било које популације. Најлакше је рећи да млади неће да раде, али само треба испитати путеве и начине како им прићи. Генерације се мењају, посебно са развојем технологије, само је поента на који начин ћете им представити неку ппричу. Буквално зависи од тога.
Наводиш ме да се, онда, најпре осврнем на игре којима се бавиш. О чему је ту тачно реч?
Ми смо добили трогодишњи пројекат у оквиру ОПЕНС-а где смо правили приручник који садржи све од истраживања о инклузији, како у нашој земљи, тако и у иностранству - шта су постигли током свих ових година и шта се дешава код нас. Други део приручника се састоји од 60 игара које су написане за професоре и наставнике, за било кога ко ради са младима и поента свих игара је да деца и млади учествују и да се на крају извуче порука да смо сви једнаки, да треба да имамо љубав и емпатију према другима и слично. Суштина је да се извуче најбоље из нас.
Због чега заборављамо да се играмо?
С неког психолошког становишта, просто заборавимо да се играмо јер смо стављени у кооперативни свет где је лакше да имамо људе који раде оно што им се каже, него људе који маштају и који би се играли и слично. Мислим да тренутно долазимо до генерације људи, пословања и система који развијају свест о креативности запослених, али мислим да имамо још доста да идемо до тог момента да се заиста све то укључи у свет одраслих. Игра је битна јер у тим тренуцима долазимо у контакт са дететом у себи, што је важно неговати кроз читав живот, јер, нажалост, „одрасли” забораве на тај део себе због чега могу да настају разни проблеми.
Можемо ли да кажемо да нас игра чини ефикаснијима на послу?
У суштини, то нам даје додатну мотивацију и инспирацију да радимо нешто ново и на другачији начин, и то може да нас подстакне да будемо ефикаснији. Игре у сваком случају имају смисла, само их треба смислено употребити.
Да ли сте већ имплементирали тај пројекат или тек треба?
Радили смо четвородневну обуку са волонтерима где смо их обучавали о програму и сада нам је план да идемо по школама и причамо о играма, нарочито у разредима који су укључени у процес инклузије, да одемо да се играмо и радимо на подизању свести код деце и младих.
С друге стране, бавиш се и пословним вештинама. Колико млади увиђају важност таквих вештина?
Када сам започињала причу о Академији пословних вештина, сви су ми рекли да то неће успети, да младе не интересују такве приче, а ја сам става да их интересује, само треба знати на који начин им то приказати, како их привући. Тако да, имају свест, поготово они који су при завршавању факултета заиста и схватају потребу тих знања јер, неопходно је да, кад заврше школу, имају неки контакт са стварним светом. У суштини, читава идеја је да после факултета не оду у неку фирму и не знају шта их је снашло, каква је комуникација у тиму, да ли се и како учи и сналазити, тако да Академија служи као нека степеница између школовања и академског начина размишљања и стварног света.
И, шта је оно што је најважније знати?
Тешко питање... Највише је неопходно стећи неку социјалну и емотивну интелигенцију, способност комуникације и прилагођавања. То се највише и истиче током предавања.
У свету све напреднијих тејнологија, млади су махом окренути ка виртуелном свету. Колико им је тешко да се уклопе у ту причу и приме све вештине које ће касније искористити?
У суштини, битно је да су студенти радили нешто током факултета, у смислу да су волонтирали у различитим организацијама, били учесници на конференцијама... Види се разлика између студената који су били ваннаставно активни и оних који нису. Када дођу на Академију пословних вештина, студенти који су нешто радили знају и свесни су колико су те комуникацијске вештине важне, а они који нису имали таква исксутва тек схватају значај тога. Неко ко се сусрео с реалним светом и ушао у пословни, све више схвата колико су те F2F вештине битне.
Леа Радловачки
