. Наиме, наша овонедељна саговорница је професионална пијанисктиња већ, како сама каже, 16 година! Наравно, све то има своју цену и жртву, али и задовољство које јој даје снагу да достигне давно зацртане циљеве.
- Родитељи, без обзира што се не баве музиком и нису у томе, ипак су ми пуштали музику и волела сам је, као и клавир - присећа се Ивана. - Кад сам почела да свирам, без обзира на то што сам била баш мала, све је ишло некако природно.
Јел’ имаш неке снимке из тог периода?
- Од тада немам, али имам оне из периода када сам имала шест година, јер сам тада први пут учествовала на такмичењу и освојила награду на међународном такмичењу у Загребу. Пре тога сам са пет година уписала нижу музичку школу како бих имала професора клавира. Тако сам почела да се тиме бавим професионално.
Какав је осећај кад погледаш те снимке с почетка? Колика је разлика?
- Огромна је разлика. Нико не почиње да свира клавир тако рано. То је посао као било који други - мораш да издвојиш време, седнеш и вежбаш, да се бавиш тиме. И не само музиком... Да би неко био стварно добар уметник и пијаниста, мора да зна све о томе, све о композитору, шта је хтео да прикаже својим делом, историју музике и уметности.
Зашто је то толико важно?
- Важно је за самог извођача како би целокупни утисак био како треба. Не можеш само да седиш и да свираш, јер је онда све празно и није то уметност.
Колико је напорно посветити се свему томе?
- Није лако, али увек имам неки циљ, небитно да ли ће то бити неки концерт, такмичење, постизање успеха или напредак. Сваки пут када радим нешто кроз музику, то су и рад и надоградња. Развијам се у сваком смислу. Не могу да кажем да је то узалудно, све се у неком тренутку исплати. Уписала сам две године раније Академију и следеће године ћу завршити трећу и четврту како бих могла што пре да одем на мастер и посветим се клавиру.
Шта те мотивише да све изгураш?
- То је леп посао, волим њиме да се бавим. Музика јесте начин да изразиш саму себе. Контакт са публиком је леп и испуњава ме. Све то иде у добром правцу. У суштини, ако имам циљ, имаћу и одговорност да се за то најбоље спремим.
Како најчешће наступаш?
- У овом послу најчешћи су солистички концерти, па такмичења која су вишеетапна. Све то траје. Мислим да имам већ 50-60 награда са међународних такмичења и слично. Бар три пута месечно сам негде у иностранству и такмичим се. А када сам у Србији, онда седим и спремам се за та такмичења. Фактички, не остаје ми много простора за неки мој живот и нешто што бих још волела да радим.
Шта ти више прија солирање или свирање с оркестром?
- Више ми прија соло, иако имам добро искуство са симфонијским оркестром. Леп осећај бити са свима њима на сцени, та енергија коју сви стварамо заједно, лепо је искуство. Све добија на значају и буде веће када више људи ствара исту музику. Професионално гледано, имам већу одговорност када наступам с оркестром, него кад сам сама. Јер, кад сама свирам, и ако погрешим и ако није све савршено, ту сам сама са собом и касније могу да се вратим или да надокнадим.
Споменула си да немаш много простора за друге ствари осим за клавир. Шта би још волела да радиш?
- Волела бих да имам свој живот... Ја сам дошла до тога да ми је ово већ посао. С другарицама се видим једном у два месеца...
Да ли вреди сва та жртва?
- Да, зато што ја то волим.
Ипак, имаш ли неки хоби?
- Имала сам хобије. Волим да читам, а када путујем на такмичења, искористим прилику да посетим неке изложбе, музеје,... Тако да, на крају се све сједини с мојим наступом и изразом који ја имам на сцени. С друге стране, јако волим кола и мототре. Волим да се бавим тиме, све што има везе са механиком. Гледам Формулу 1, Мото ГП...
Крајем јула си искусила турнејски живот и наступање с оркестром...
- Све је почело у марту када сам била у Шпанији на такмичењу и освојила специјалну награду председника жирија, Тамаша Вашарија (85) који је и даље феноменалан пијаниста, човек и диригент. Један од делова те награде био је позив да учествујем на турнеји са симфонијским оркестром „Њорлд Yоутх Орћестра”. Имали смо четири концерта у Мађарској и Словенији. Сваки дан смо били у аутобусу, током дана смо имали пробе, увече концерте. То ми је прво такво искуство иако је баш напорно, јер није нормално да сваки дан морам да будем у елементу и способна да изнесем концерт. Јер, као солиста, морам да да будем пуна енергије, насмејана како бих могла да их све повучем. Напорно је да сваког дана, у одређено време будем тако натемпирана да све буде савршено.
Л. Радловачки
