Сада је део екипе Центра за културу и образовање Сонта (ЦЕКОС) где највише ради са волонтерима којима пружа поједине вештине које она у тим годинама није имала од кога да добије.
- У ЦЕКОС-у од почетка маја, али сам од раније упозната са њиховим радом и сматрам да је то добра организација и некако блиска с мојом професијом и желела сам да се укључим да видим да ли можемо узајамно да допринесемо једни другима - објашњава Јелена.
Ти си једна од оних која је решила да се после студија врати у родно место. Зашто?
- Није то нешто што сам планирала, просто ми више одговара живот на селу него у граду. Била сма неколико година у Новом Саду и након студија, нешто ми је у Сонти боље, мирније, ту ми је породица, пријатељи.
Будући да радиш са младима, какви су њихови ставови по питању живота у селу и граду? Колико њих је спремно да уради то што си ти урадила?
- Нисам сигурна колико они сад већ размишљају о томе, јер већина младих с којима радим имају 15-16 година. Не знам колико размишљају о томе где е бити за неколико година и да ли ће се вратити назад. Верујем да планирају да оду на студије у неки већи град. На крају крајева, то се све промени. Ни ја нисам мислила да ћу се вратити у Сонту.
Верујем да је то била велика одлука да се ипак вратиш.
- Претпостављам да јесте. Нисам ништа планирала, спонтано се десило. Гледала сам да ли могу да нађем овде посао, па сам дошла у ЦЕКОС..
И, шта сад планираш, шта мислиш, где ћеш бити са 35 година?
- Јој, појма немам, најискреније. Из овог угла, мислим да ћу и даље бити ту, да ћу и даље радити ово што радим јер мислим да је то добро што радимо, увек можемо да унапређујемо. За сад немам никакве планове да идем било где.
Шта је оно што ЦЕКОС ради и ти у њему?
- Ја радим са волонтерима. Са колегом осмишљавам радионице, дружења и нешто тог типа за младе, да их анимирамо, привучемо, да се дружимо са њима. Такође, помажем и неке друге ствари, папиролошке, на пројектима и слично.
Која је највећа, или можда најважнија порука коју шаљете младима? На шта сте фокусирани?
- Ми покуавамо да им отворимо неке могућности да сазнају неке ствари. Из свог искуства видим шта ми је све било непознато, које вештине је требало да развијам. Покушавамо њима да помогнемо у развоју, да радимо са њима.
Колико су млади заинтересовани?
- Јесу, не могу рећи да нису. Долазе, интересују се за свашта, распитују се.
На ком све подручју делате?
- У оквиру неких пројеката радимо и са младима ван Сонте. Тренутно имамо два пројекта на која радимо. Један од њих је „Глас младих у општини Апатин” и ту су обухваћена сва места у нашој општини, оснажујемо организације за младе, држимо радионице и помажемо им све оно што сматрају да треба да знају.
Шта је све оно што још нудите младима?
- Нудимо им дружења уз друштвене игре, гледање филмова,... Могу и да путују али је то везано за пројекте.
Примећујете ли неки помак код младих, да оне вештине које стекну захваљујући вама, да их заиста касније и примењују?
- Трудимо се да они то усвоје како би постало део њихове свакодневице. За ово кратко време могу да приметим, колико сам у ЦЕКОС-у, да су млади доста зрели, могу добро да се снађу.
Колико се разликују у односу на твоју генерацију када сте били у њиховим годинама? Каква је била ваша перспектива тада?
- Кад сам била тинејyерка нисмо имали овакву организацију, тако да је данас тинејyерима доста омогућено, укључујући и путовања, познанства, стицање вештина и слично. У мојој генерацији то није било доступно.
Значи, морали сте више да се мучите и да се сами сналазите... То има својих предности.
- Апсолутно, да.
Л. Радоловачки
Фото: Приватна архива
