Твоја реч: Миња Јокановић (20), балерина Српског народног позоришта

НОВИ САД: Како су јој се животне околности специфично наместиле, Миња Јокановић (20) одрастала је посматрајући маму балерину, а потом и пребзо сазрела кад се и сама упустила у свет те уметности.
j
Фото: Youtube Printscreen

Будући да је раније уписала балетску школу, већ са 17 година је дошла до тога да матурира и постане сарадница Српског народног позоришта, у ком игра већ трећу сезону. Међутим, њеним плановима ту није крај, па јој је тако тренутно жеља да упише педагогију на Филозофском факултету и да покуша паралелно да иде на предавања и да ради.

– Видим себе у балету заувек, докле год то моје тело буде дозвољавало, дакле до 40. године, али не бих волела после тога да престанем с тим. Волим децу, обожавам рад са њима и деца су нешто најлепше на свету, и волела бих да остварим контакт са њима тако што ћу им преносити своје знање које сам стекла ових година.

Значи, планираш да једног дана будеш предавач. А откуд љубав према балету?

– То је интересантна прича. Моја мама је балерина и мислим да свака балерина прича исту причу, како је волела да носи хаљинице, шпиц-патике и све што иде уз балет, да се мало окреће, игра с партнером... Све то је и мени било интересантно и како је моја мама редовно играла, ишла сам на представе са татом и сестрама, све то ми је било дивно и молила сам маму да ме упише на балет. Она ме је уписала и раније него што је требало. Стварно ми се допало и видела сам да ми добро иде, да сам задовољна како све функционише и да ми се тај свет допада, без обзира што је тешко и напорно. Некако се ту јавила љубав која ме је све ове године водила, а без обзира на сва одрицања, гурам даље јер то, једноставно, волим. Е сад, да не бих паузирала годину након завршетка основне балетске школе, осми разред редовне сам завршавала, односно полагала као испите, док сам ишла упоредо у први разред средње балетске, коју сам уписала са 13 година јер те паузе некад утичу на децу другачије, могу да се предомисле. Мени је сад мало жао што сам пропустила осми разред у ОШ „Доситеј Обрадовић”, јер се сећам како је мојим другарима све то било сјајно, екскурзије, матура, што ја нисам успела да постигнем због обавеза у средњој школи, али сад кад погледам, све се исплатило.

Нама балет делује као нешто грациозно, лагано, умирујуће... а, у ствари, изискује толико крви, зноја, одрицања, патње, неспавања и свега осталог. Како успеваш да издржиш све то, а да не одустанеш?

– То су све неки периоди одрастања. Нисам одувек била јака као сад, нисам могла да подносим неке ствари. Како сам кренула у средњу балетску школу са 13 година, тад сам била дете и стварно нисам била зрела за ствари које су ме чекале, а нисам имала избора, морала сам да сазрим раније. Кад погледам уназад, то ништа није било толико страшно и немогуће, колико је само деловало тада у мојој глави. Сад ми је све смешно и волела бих да девојчице, које сада иду у средњу школу и којима је исто тешко као што је мени било, схвате да после тога долази нешто много лепше, али и неке теже животне ствари. Кад сам почињала да радим била сам збуњена, а пошто сам била најмлађа, опет сам морала да сазревам, да се доказујем и то је мени представљало толики напор да сам у једном тренутку баш била исцрпљена. Онда сам схватила, океј, прошла си хиљаду пута кроз исту ствар. То није нешто што се само мени на свету дешава, већ се свима дешава. Рецимо, ја сам и изузетно ниска балерина и просто се не уклапам у сваку игру, сваку представу и све што треба да се ради у оквиру ансамбла. То ми је неколико пута баш тешко пало, а наш посао има и предности и мане. Балерине треба да буду свесне себе, колико могу, колико не могу, и да буду задовољне тиме. Ако константно тежимо нереалном и недостижном, никад нећемо бити задовољни собом, значи, захвалност и самопоштовање су јако важни, јер не можемо да уживамо у игри ако нам стално нешто не одговара. Просто, сам тај чин игре, повезаност између публике и играча, али и међу играчима на сцени даје леп осећај који мене гура цео живот. Осећај који је магичан. Ми уђемо у та два сата, колико представа траје, у свет у ком је реално само оно што се у том тренутку на сцени дешава, ништа друго око нас није стварно. И то треба ценити. Посао који ми радимо је нешто што се не ради сваки дан, не ради га баш свако и то је јако лепо животно искуство, кроз које се свашта може научити.

Сад кад си зашла у све поре балета, колико је он другачији у односу на онај балет који си ти замишљала посматрајући своју маму и њене колеге и колегинице на сцени?

- Могу рећи да нисам уопште очекивала да ће балет који сам ја желела да играм бити баш оволико тежак колико јесте. Стварно улажемо толико много крви и зноја, неспавања, јер пред сваку представу не знамо шта ће и како ће бити, па се бринемо како ћемо то урадити и никад не можемо да будемо савршени. Једну пробу урадиш боље, другу урадиш горе, исто тако је и са представама. Све зависи од дана до дана, како се тело осећа и како се ми у глави осећамо. Могу ти рећи да, без обзира на то што је много теже него што сам очекивала, и што то није само ношење хаљиница и смејање на сцени, донело ми је толико самодисциплине и знам шта значи кад је нешто тешко, кад некога нешто боли, кад је неко посвећен нечему и шта уопште значи бити посвећен неком послу. Мени је најдраже што радим посао који волим, мислим да ми је само зато толико лепо.

И толико подношљиво да можеш да издржиш...

– Тако је, јер у томе свему, ипак, уживам. Сама та припрема пред неку представу јесте некад тешка, па су пробе сваки дан, ујутру и увече, тело се не осећа добро, али на крају то буде уживање, кад изађемо на сцену, добијемо аплауз и све, буде прелепо.

Постоји ли неки тренутак у досадашњој каријери који ти је посебно драг?

- Има једна занимљива ситуација, односно две које су повезане. Кад сам била баш мала, ишла сам да гледам „Лабудово језеро” и балерина је изашла сама на сцену и имала је своје светло. Тад сам рекла мами да ћу једног дана и ја имати своје светло. После дуго година, добила сам прилику да играм Клару у „Крцку Орашчићу”, дете које је спремно да упозна свет магије и да се суочи са стварима са којима се нека деца не би суочила. Мени је та улога била нешто најлепше што сам играла. Сваки пут кад је одиграм, осећам се као да је нека магија око мене. Тако сам прошле године коначно добила своје светло. То је најлепша ствар која ми се досада десила.

Да ли наилазиш на предрасуде јер си балерина?

- Док сам била млађа дешавало се много ситуација, па та нека неумесна питања, због чега ми је било непријатно, типа „подигни ногу, је л’ можеш шпагу” и све се на сексистички начин доживљавало. То се тиче мојих „другара” ван балета, ван те уметности. Никад се нисам расправљала, само сам јасно говорила да је то уметност и да нема ничег таквог, као и да, ако неко не зна да посматра балет, онда не треба ни да га гледа. Дешавало се и да коментаришу да су балерине глупе, а мени је жао што је то тако представљено, јер су балерине изузетно паметне. Ми морамо да будемо и физички и психички јаке, истовремено, док играмо, морамо и да играмо и мислимо о игри, да запамтимо све што треба. Ја се и дан-данас трудим да се присетим ствари које ми је професорица у средњој школи причала. Балерине брзо мисле и начитане су, морамо да знамо све о представи, сваки лик који тумачимо, морамо да схватимо причу да бисмо је изнели на сцени довољно добро, да ништа не изговоримо, а да публика схвати шта ми желимо да кажемо нашим телом. Изузетно смо посвећене свом послу и треба доста размишљати о томе шта се ради, без обзира на то што изгледа да је лако. Заправо, поента нашег посла је да сви око нас мисле да је то лако.

Да су се коцкице у животу другачије наместиле, односно да ниси имала прилику да се оствариш као балерина, шта мислиш чиме би се бавила?

– Могу да кажем да је мени јако жао што никад нисам побала ниједан други спорт. Волим да возим ролере, а не смем баш много због колена, зглобова и повреда. Волела бих да сам могла да идем на атлетику, да пробам клизање, одбојку, пливање, било шта. Али сам сигурна да бих свакако радила нешто што се тиче деце.

Шта би саветовала девојчицама и дечацима који желе да се опробају у балету?

– Волела бих да позовем дечаке да их што више упише балетску школу јер, без обзира на предрасуде које владају, то је једна јако лепа уметност која ће им у животу добро доћи, уколико то буду заиста волели. А за све ђаке, будуће или садашње, желим да кажем да никад не одустају и да прате своје снове. Колико год тешко било, и на какве год препреке наилазили, а наилазиће јер је то неизбежно, љубав према нашој уметности је јача од било чега и увек треба тежити к њој.

Леа Радловачки

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести