Национална асоцијација практичара/ки омладинског рада (НАПОР) умногоме је допринела томе, а својим радом из дана у дан покушавају да свест о важности постојања омладинских радника/ца доведу на задовољавајући ниво. О свему томе овог петка разговарамо са програмском координаторком за односе са јавношћу у НАПОР-у али и једном од оснивача Удружења „Хоћу у позориште” Недељком Боројевић (29). Иако је дипломирала новинарство на Филозофском факултету у Новом Саду, одлучила је да напусти свет медија, разочарана свим што ју је у њему затекло, те се окренула младима и култури.
Шта је оно што те је определило да пређеш у другачију причу у односу на оно шта си студирала?
- Пре свега, ситуација у медијима којом нисам била задовољна. То није било нешто како сам замислила и како су нас учили на факултету да треба да буде, објективно, професионални и тако даље... Дешавале су се неке ствари које ми једноставно нису пријале. Схватила сам да ја то не могу више да радим. Пронашла сам се у омладинском раду и завршила сам курс за омладинску лидерку и сад сам некако потпуно у томе.
Који су изазови с којима се суочаваш као омладинска лидерка?
- У суштини, не радим директно с младима кроз НАПОР, јер то раде наше организације чланице. Али, изазови су различити, од комуникације са институцијама, са самим организацијама што је некако и суштина целе приче. Заправо, највећи изазов је како презентовати суштину омладинског рада, односно зашто је битно да га имамо у Србији. Имам утисак да људи ван Србије више препознају шта ми радимо него они који живе овде... Буде ми мало поражавајуће, али мислим да смо на добром путу. Зато је битно да имамо квалитетне програме омладинског рада који испуњавају стандарде, да учимо младе практичним вештинама, да критички промишљају и слично. Та срж омладинског рада, зашто је он битан, то ми је кључни изазов.
Каква су досадашња искуства?
- Кроз програме организација чланица прође доста младих и свесни су свих бенефита, али за нас је кључно што је омладински рад званично препознат као занимање 2019. године, што је процес који је трајао скоро десет година. То нам је огроман успех јер нам и отвара простор за све даље што планирамо да радимо, као што је институционализација омладинског рада, грађење одрживог система кад причамо о програмима за младе. Без свега тога не можемо даље...
Недавно сте организовали округли сто „Омладински рад у медијима” - који су закључци? Да ли постоји нешто што ти је из свега било охрабрујуће и оптимистично?
- Морам да истакнем да ми је било сјајно кад смо разговарали са старијим и млађим колегама и то колико се перцепција о медијима разликује. Старијима су медији телевизија, штампа, радио и то је то, док су млађима друштвене мреже и интернет. Суштина је да су млади на интернету и то је кључно кад причамо о садржајима за младе у медијима. Охрабрујуће је то што имамо људе који су инфлуенсери, разумеју нове трендове, а с друге стране разумеју и омладински рад. Мислим да улагањем у такве људе можемо да дођемо до ширег броја младих који ће касније схватити шта је бенефит волонтирања у најопштијем смислу.
У том контексту, шта је оно што је најважније пренети младима? Који су њихови најчешћи проблеми са којима се суочавају? Треба ли, на крају крајева, направити и неку ширу циљну групу?
- У суштини, проблеми младих су најразличитији. Оно што је кључно јесте да младима објаснимо да, без обзира на то какав проблем имају, имају и подршку. Често родитељи нису у могућности да им је пруже из хиљаду ствари или нису ни свесни да проблем постоји, па у том конексту је важно радити и не само са родитељима, већ и са представницима различитих институција, наставницима у школама, са људима из центара за социјални рад... како би знали да преусмере младе ка организацијама које спроводе омладински рад, омладинским радницима који ће им у сваком тренутку пружити подршку.
Верујем да ћете у том смислу имати активности и у наредном периоду...
- Ми константно радимо на томе, сад смо отворили ново поље, а то је сарадња са предсатвницима институција културе, нарочито кад причамо о приближавању културних садржаја младима. Сад имамо у плану да обучавамо све њих, да им предсатвимо неке методе које користимо у раду са младима, како бисмо им приближили начин размишљања омладине. Имамо у плану и обуку наставника у школама, јер треба да раширимо групу која треба да разуме омладински рад, а наставници највише раде са децом и младима. Такође, организовали смо обуке за новопостављене градоначелнике у Србији како би омладинска политика и омладински рад били препознати у локалним заједницама, а сад треба да држимо ту обуку и за функционере. Такође, тренутно радимо и на изради стратегије за развој руралног омладинског рада.
Леа Радловачки
Удружење „Хоћу у позориште” настало је из жеље младих појединаца који нису могли да одлуче коју представу да погледају. Стога су покренули портал на ком се налазе „лаичке критике” представа, а прошле године су у оквиру пројекта реализовали радионице са младима и снимили пет подкаста о разним позоришним темама.
- Јако ми смета кад кажу да млади не иду у позориште и кад их генерално критикују - каже Недељка. - Мислим да они сами по себи нису „криви” зато што нешто раде или не раде, јер треба неко да их усмери. С друге стране, ни позоришта у свом програмском репертоару нису окренута ка младима.
