Тако је од недавно и код нас доживела „бум” паразитска биљчица по имену тиланција која има корен, али га не „пушта” у земљу. Може да се развија из семена, за шта јој треба око седам година, али и деобом, што је много бржи процес. На свету постоји око 600 сорти тиланције и свака је јединствена и има неки свој специфичан цвет и боју.
Како би се с том биљчицом упознали и људи с нашег поднебља, најбољи пријатељи Новосађани Страхиња Малин (30) и Сава Франовић (30) пре четири године одлучили су да се позабаве тиланцијом, да је детаљно истраже и прилагоде нашим условима. Да би успели у томе потребно је да направе адекватан стакленик, а свој бренд „Фамилија” већ су заштитили.
- Дижемо пластеник, јер јасно ти је да код нас то није толико распрострањено и оно што код нас људи раде, раде збрда-здола - започиње причу Страхиња и полако али сигурно увлачи нас у свет јединствених тиланција. - Ми смо толико зашли у дубину, почели смо да истражујемо и користимо науку и експериментишемо, али проблем је био што нисмо имали где све то да радимо, јер немамо савршене услове у којима бисмо могли да их развијамо како треба. Онда смо били паметни и са литературе смо прешли на путовања у иностранство, упознали смо се са неким озбиљним људима, видели како они то раде, а како бисмо били на њиховом нивоу, морамо да направимо пластеник који одговара светским стандардима. Ето, ту сад улажемо цео свој живот...
Где сте се лоцирали?
- У Чортановцима. Завршавамо стакленик, остало нам је још да одрадимо грејање и наводњавање, и да кренемо у акцију.
Је л’ добијате неке субвенције или...?
- Па, аплицираћемо следеће године, али ове године тако нешто нисмо ни могли да очекујемо. За сад је све ово из нашег yепа, улажемо колико можемо.
Откуд ви уопште у свету тиланције? Како сте сазнали за ту биљку?
- Кривац је господин Сава. Будући да стално „копамо” шта ћемо и како ћемо, један посао, други, трећи, четврти... а зна да обожавам биљке, пре три-четири године је у Великој Британији видео да се тамо раде тиланције. Како ми је показао и од тог тренутка креће залуђеност за тим биљчицама. Сад је већ четврта година истраживања, премештања, мењања температуре, влажности, вентилација,... Међутим, проблем код нас је што немамо кога да питамо. Нико не размишља да та биљка није навикла на наше услове, па их увозе и држе у просторима који нису погодни и, наравно, после одређеног времена биљка слаби, а такву је продају људима који такође нису довољно упућени. Онда смо изабрали једног добављача из Европе, направили смо предуговор, с тим што ми треба да испоштујемо те неке услове, јер није у реду да продајемо „половне” биљчице и одатле све креће...
По чему су специфичне те биљке, осим што им не треба земља?
- Оне имају корен, али им служи као фиксатор у природи. Све хранљиве материје прикупљају преко листова, односно ситних длачица које се зову трихоми, па тако купе и влагу из ваздуха и све што им треба. Људи из Средње и Јужне Америке већ годинама истражују о њима, јер одатле потичу. Тиланције увлаче све негативне материје из ваздуха и кажу да је добро да их ставите поред телевизора и компјутера јер увлаче негативне зраке. Пре два месеца сам отишао на ПМФ, на Департман за биологију, и договорио са професорима да од следеће године студенти долазе код нас и раде истраживања, па да све пређе на озбиљнији ниво.
Како се одржава тиланција?
- Само мене слушајте, то је довољно. Али, стварно је све једноставно, само људи треба да слушају, и кад им кажемо да вода буде одстојала, да онда не стављају биљку под славину, да јој потом истресу воду из средине, јер кад се влага задржи у центру, може да иструли. Лети се прска два-три пута недељно, а зими једном ил’ двапут. Од нас људи добијају прскалицу, прехрану и упутство, још само да га послушају. Што се тиче сунца, потребно им је индиректно светло, јер кад су на директном сунцу, онда се спрже. Чак и кад се забоде у земљу, биљка моментално угине. Такође, не смеју да буду на температури испод десет степени. Има ту свега, могу да причам о томе 20 сати...
Како може да се ставља, качи...?
- Где год. Буквално може на конац. Ми имамо и лепак који је за биљке, па може да се залепи и на зид. То је предност што можемо с биљком било шта и било како.
Колико су људи информисани, упућени и уопште заинтересовани да набаве те биљке?
- Сад имамо проблем да су људи баш заинтересовани, да ми не можемо још да им их дамо. Сад имамо око 500-600 биљака, али то су наши експерименти. Једноставно не желимо да дајемо нешто што смо користили и на чему истражујемо. Следеће године очекујемо велику количину, јер смо уложили баш много пара у услове како би било у форми каква не постоји ни код нас ни на Балкану.
Којим биљкама је тиланција најсличнија?
- Најсроднији јој је ананас, он им је најближи рођак. Види се сличност по листовима.
Је л’, онда, јестива?
- Мачке су је појеле и ништа им није фалило, тако да не знам, ваљда су јестиве.
Леа Радловачки
