Украјински пар Одесу заменио Сремским Карловцима

Био је довољан један долазак у Сремске Карловце пре двадесетак година да Споменка и Максим Вешњевецкиј из Одесе, када су одлучили да се одселе из Украјине због рата, за своју нову животну луку одаберу Српски Сион.
Porodica Vešnjeveckij Foto: privatna arhiva
Фото: Породица Вешњевецкиј Фото: приватна архива 

Признају да су у оптицају била још нека места, у првом реду Угљевик у Босни, али Карловци су својом лепотом, положајем и погодностима које из тога проистичу, однели превагу у односу на остале.

– Размишљајући пре рата у Украјини о томе како видимо свој живот у будућности, у једном тренутку смо помислили да бисмо се могли преселити у Сремске Карловце јер је мени то место прирасло за срце зато што је у питању мали град богате историје на обали Дунава и опасан шумом – прича Максим Вешњевецкиј. – Таква идеја наишла је на противљење мојих родитеља па смо престали да мислимо о том, све док се рат у Украјини није разбуктао.

Мислим да много људи не разуме шта су Карловци. То је најелитније насеље које можеш да замислиш. Ја сам нашао своје место (Максим Вешњевецкиј)

Будући да радим на прекоокеанским бродовима на којима проводим као главни механичар по шест месеци у континуитету, нисам имао никакве шансе да у случају потребе заштитим своју породицу. То, и страх да ме не мобилишу када сиђем с брода, навело је моје родитеље да иницирају наш одлазак из Украјине. И тако је Споменка с нашим синовима Алексејем и Олегом 2015. године отишла у Угљевик код оца, а ја сам јој се придружио чим сам се искрцао с брода пошто ми се завршио турнус.


Фото: Максим Вешњевецкиј Фото: приватна архива

Пропутовао цео свет
 

– Волим свој механичарски посао. Ми смо мали град на води. Понекад смо удаљени од најближег града или луке по две недеље пловидбе. Не дај боже да се нешто деси на броду, препуштен си сам себи, својој сналажљивости и умећу, а одговараш за брод који кошта 30 милиона долара, а роба у контејнерима вреди 500 милиона долара. Дванаест година радим за истог немачког бродовласника и врло сам задовољан. Обишао сам читав свет и лакше ми је да набројим где нисам био, него где јесам. Топ-дестинација ми је Аргентина, зато што има исту климу као Украјина, биљке, реке. Људи су мало другачији, али добри. Волим и Нови Зеланд због људи и градова, а најгора дестинација ми је, због услова у којима се живи, Бангладеш. Земља је мања од Србије, а има 154 милиона становника – прича Максим Вешњевецкиј.


У Босни су Споменка и деца, а Максим када му је то ангажман на броду дозвољавао, провели две године. Сматрају да је то било добар потез јер он и деца нису знали српски језик и у новонасталој ситуацији добро им је дошло што су уз себе имали Споменкиног оца. Схвативши да у том месту не могу да пронађу све оно за чим жуде, укључујући и одласке у позориште, на концерте, уметничку школу за старијег сина, бацили су се у потрагу за кућом у Карловцима и за три дана је купили. У међувремену су од прве одустали и купили другу у Карађорђевој улици, у којој већ живе дуже од годину.

– Ја уживам сваки дан – каже Максим. – Држим се јапанске мудрости да је „срећа, сад, у овом минуту, секунди, на овом месту!“ Шпартам бициклом по Фрушкој гори, Карловцима, купили смо кану ове године, па сад откривамо и све лепоте Дунавца и Дунава... Људи који живе овде не гледају Карловце онако како их ја видим. Није сва лепота концентрисана у центру, који туристи најчешће обилазе. Има много малих кућа, стазица, необичних  стабала, биљака... Ја овде дишем пуним плућима, ослушкујући цвркут птица на Стражилову и дубље када зађем у Фрушку гору, као и звона Саборне цркве када седим на клупи у центру. Мислим да много људи не разуме шта су Карловци. То је најелитније насеље које можеш да замислиш. Ја сам нашао своје место.

Споменка каже да јој недостаје Одеса, у којој је живела од 14. године. Највише позориште, концерти, изложбе, али додаје да је то сада пронашла у Новом Саду, који је на десет минута од Карловаца.

– Макс се веома лако и добро прилагодио, за разлику од мене, која сам са ових простора – каже Споменка. – Он је напросто одушевљен. Да му сутра дају кућу центру Кијева са свим повластицама, никад не би отишао одавде.    


Фото:   Споменка Вешњевецкиј Фото: приватна архива 

Споменка каже да јој недостаје Одеса, у којој је живела од 14. године. Највише позориште, концерти, изложбе, али додаје да је то сада пронашла у Новом Саду, који је на десет минута од Карловаца


Као што их је сплет околности довео у Карловце, игра судбине је то двоје људи и спојила у Одеси када су обоје имали 19 година. Споменкин отац, родом из Бијељине, је музичар и на једном од наступа у Одеси упознао је Рускињу по имену Пушкинове јунакиње, ликовну уметницу Татјану Ларину. Родила се љубав која је крунисана браком и породично гнездо су свили у Бијељини, односно Угљевику, где је Споменка рођена. Рат деведесетих „отерао“ их је у Одесу, у којој је Споменка завршила средњу музичку школу и академију. Споменкина бака по мајци и Максимова мајка биле су пријатељице, обе су радиле на броду, прва као медицинска сестра, а друга као фризерка. Њих две сковале су план да упознају Споменку и Макса и од тада су њих двоје заједно.    

Фото: Кануом откривају лепоте Дунавца и Дунава Фото: приватна архива 

Макс с поносом истиче да потиче из поморске породице. Отац, мајка, сестра и зет су му поморци и избор његовог занимања, како каже, самим тим није никад доведен у питање. Признаје да је желео да буде војник, али су му родитељи рекли да ни не помишља на то јер то није у породичној традицији. Отац га је, кад је завршио осми разред, одвео на брод, где је с њим провео два месеца. Било је то прилика да бира шта му се од послова на броду свиђа и, на изненађење свих, одабрао је да буде механичар. Завршио је Поморску академију и, корак по корак, пео се на хијерархијској лествици и доспео до врха.    


Фото: Породични снимак у воћњаку  Фото: приватна архива  

Шпартање по Фрушкој гори

– Ја уживам сваки дан – каже Максим. – Држим се јапанске мудрости да је „срећа, сад, у овом минуту, секунди, на овом месту!“ Шпартам бициклом по Фрушкој гори, Карловцима, купили смо кану ове године, па сад откривамо и све лепоте Дунавца и Дунава... Људи који живе овде не гледају Карловце онако како их ја видим. Није сва лепота концентрисана у центру, који туристи најчешће обилазе. Има много малих кућа, стазица, необичних  стабала, биљака...


Иако никад није размишљала о томе, како каже, Споменка сада даје часове клавира, док је у Одеси била корепетиторка у уметничкој школи. Има за сада троје ученика, од којих су двоје руска деца. Старији син уписао је Средњу уметничку школу „Богдан Шупут“, идући тако стопама предака с мајчине стране, док деветогодишњи Олег још има времена да размисли о томекојим ће путем.
 

        Зорица Милосављевић

 

 

 

 

 

 

EUR/RSD 117.5816
Најновије вести