Они врло јасно показују зашто постоји ризик од ишчезавања врста попут тровања, криволова, или су станишта изузетно угрожена фрагментацијом и деградацијом, а неке врсте живе на лимитираном броју локација и само на том типу станишта. Према речима председника Друштва за заштиту и проучавање птица Србије Милана Ружића, установљене су и категорије угрожености врста, дефинисане и описане и у “Црвеној књизи фауне Србије – Птице”, о којој је “Дневник” недавно писао.
- То је битно, јер опет можемо поделити врсте на оне које су ишчезле и оне које још увек бораве код нас - каже Милан Ружић. - Ишчезле су оне врсте које се на нашем подручју дефинитивно не гнезде и нема индикација да ће то чинити у неком наредном периоду, што није добро. Губљењем дивљих врста, губи се и генофонд. Ако на неком подручју нестају локалне популације, тешко се могу надоместити вештачким узгајањем или доношењем. Птице имају крила, памте простор у ком су одрасле и у ком су боравиле, а ако их донесете са неког другог континента, врло вероватно ће одлетети. Наше дропље или орао крсташ су навикли да живе на одређеном типу станишта, једу одређену храну, навикли су на понашање људи на том подручју, а овде имају и патогене са којима се боре. Зато је чување онога што тренутно имамо круцијална ствар, да не би долазили у ситуацију да санирамо последице.
По речима нашег саговорника, на глобалном нивоу постоје врсте које су потпуно ишчезле и нигде их више нема попут голуба селца, који је пре 100 година био најбројнија врста птице на планети. Људи су успели да га истребе. Постоје врсте које су ишчезле у дивљини, односно не могу се наћи у природи, али се још поједине врсте налазе у кавезима у узгајалиштима. Такође постоје и оне које се сматрају регионално ишчезлим.
- У Србији имамо регионално ишчезле врсте попут орла брадана, ког на гнежђењу у Србији немамо последњих 70 година, можда и више - искрен је Ружић. - Орао рибар се такође гнездио код нас до пре 100 година, а од тада се не бележи његово присуство. Међу регионално ишчезле врсте убрајају се и црни лешинар, мала дропља, док је бела кања релативно скоро ишчезла. Изгубили смо је на подручју Србије.
Како каже, нестајање осталих врста, нарочито крупних лешинара, евидентирано је одмах после Другог светског рата, због масовног тровања животиња.
- Централна власт тадашње СФРЈ је дала препоруку мештанима, посебно у планинским деловима, да масовно трују животиње попут вука, шакала, медведа и лисица, не би ли заштитили своја стада - прича наш саговорник. - Али прве животиње које су налетеле на отровне мамке су наравно птице, јер су најпокретљивије. Тако да смо практично истребили лешинаре, прекинули један врло битан циклус у природи и направили огромну штету, коју данас некако успевамо да компензујемо кроз заштиту белоглавих супова.
Према Ружићевим речима, врсте које бораве код нас се могу поделити у више категорија, у зависности од степена њихове угрожености. Најалармантнија је група критично угрожених врста. Следе их угрожене врсте, док су рањиве трећерангирана листа. Имамо и птице које спадају у категорију скоро угрожених врста, али имамо и оне са најмањом бригом од ишчезавања на одређеној територији, кроз одређено време.
Дивља гуска је птица од које су настале скоро све расе домаћих гусака. Код нас јој се лагано опоравља популација, а до пре 20 година се гнездила на свега неколико места, а сад већ се враћа у рибњаке и ритове, стога нема више категорију угрожености, али је огроман проблем са дивљом гуском тај што је она строго заштићена врста дакле није ловна, али се страховито криволови. Највећи број случајева криволова на птицама је управо са дивљом гуском, те ловци или не знају да направе разлику или не желе. Исто тако криволов је велики проблем и за бројне друге врсте попут препелица...
Ивана Бакмаз
