Просечна брзина донедавно је мерена само на рампи Шимановци, експериментисало се с применом на ауто-путу Суботица–Београд, а сада ће возачи морати да скину ногу са гаса, како им, у случају да не направе саобраћајну несрећу због пребрзе вожње, на кућну адресу не би стигла казна или позив на суд.
И док возачи негодују због надзора “великог брата”, стручњаци истичу да је мерење просечне брзине само део великог посла на измени свести возача о опасностима које доноси непрописна вожња која угрожава животе. Сведочи томе и број саобраћајних несрећа у Србији, тек незнатно смањен последњих година, и наслови у медијима када у несрећама страдају недужни путници, али и возачи.
„Казне никад не мењају свест, казне само мењају понашање“, каже Дамир Окановић, директор Комитета за безбедност саобраћаја.
Додаје да, оног тренутка када репресија попусти, или тамо где знате да репресије нема, јер на тој деоници пута, рецимо, никада нема полиције, враћамо се на старо.
Камере на Ибарској магистрали
Будућност је у аутоматском откривању прекршаја, односно, у камерама. Полицајац као човек је скуп ресурс, каже Дамир Окановић.
„Осим тога, један полицајац може за сат времена да напише пет до шест пријава, и практично покрива само једну тачку, док камера може без проблема да евидентира 400 возила. Камере су много ефикасније, само је питање тренутка када ће већи број деоница бити покривен камерама. Управо се дуж Ибарске магистрале поставља десет камера од Београда до Ћелија. Ради се на томе да се на путевима нижег ранга прошири мрежа покривености камерама“, вели наш саговорник.
„Свест се мења образовањем, превенцијом. Важно је да возачима објасните, предочите зашто је опасно возити пребрзо. Није циљ наплатити што више казни, циљ је постићи што већу безбедност“, вели Окановић.
Како каже наш саговорник, повећање дозвољене брзине повећава ризик од саобраћајне незгоде. Ризик, према прорачунима стручњака, расте 0,3 посто по километру.
„Другим речима, са сваким километром спуштања просечне брзине смањујете могућност настанка саобраћајне незгоде на аутопуту. У том смислу несумњиво је да ће безбедност бити повећана овим мерењем. Битно је да се учесници у саобраћају, поготово странци, упозоре на мерење, како би на време скинули ногу са гаса, а не да чекамо да возе 200 на сат, да их сачекамо на рампи, а неко неће дочекати ту рампу, него ће да направи незгоду“, каже Окановић.
Просечна брзина се мери на основу времена за које возило стигне од једне до друге наплатне рампе и дужине пређеног пута, али без уређаја за мерење. Софтвер подели дужину пређеног пута с временом које је било потребно да се тај пут пређе и добија се количник који показује просечну брзину кретања возила.
Тачну раздаљину на свим деоницама у Србији измерила је Дирекција за мере и драгоцене метале. Просечно време добија се на основу уласка и изласка с одређене деонице, које бележе камере ЈП “Путеви Србије”. Сви сатови на наплатним станицама синхронизовани су у секунд.
Мерење почиње на месту на којем возило уђе у простор на самој улазној рампи када га сниме камере, а на истом таквом месту се и завршава, када поново буде снимљено на приласку излазној рампи. Једна камера снима регистарску ознаку, а друга читаво возило, тако да не може бити грешке ни замене података, а процедура је идентична за сва возила.
„Мерење просечне брзине на путевима утицаће на понашање возача, али је јако важно да се на свим саобраћајницама које су покривене мерењем просечне брзине, истакне што више врло јасних и уочљивих упозорења да се мери просечна брзина. Није довољно да имате само знак ограничења 120, већ сте по закону дужни да обавестите учеснике у саобраћају да се спроводи та мера“, каже директор Комитета за безбедност саобраћаја.
Истиче да су жалбе гастарбајтера на ниско ограничење дозвољене брзине од 120 километара на сат на нашим аутопутевима, без основа.
„Ограничење у Турској је 120 километара на сат, у Великој Британији 112, у Норвешкој 110 и Швајцарској 120 километара на сат. У Немачкој је, истина 130 километара, с тим што имате одређене деонице где ограничења нема. Али, то имате само у Немачкој. Ми смо израчунали, уколико бисте подигли дозвољену брзину са 120 на 130 километара на сат и када би се теоретски аутопут простирао од Суботице до Прешева, уштедело би се 22 минута. То би мало значило по питању времена, али би много више значило по питању безбедности, и то у негативном смислу“, закључио је Окановић.
И. Вујанов
