Деценије које су појеле текстилну индустрију у Бачкој Паланци

Прича о индустрији, па и текстилној индустрији у Бачкој Паланци, личи на већину прича у Србији из времена транзиције, односно приватизације на брзину и лагано дуго кајање и сиромаштво.
Backa_Palanka-BLU11
Фото: Дневник (Б. Лучић)

У овој подунавској општини пре нешто више од три деценије у текстилној индустрији званично је радило преко 5.000 радника. Данас скоро да их нема ако се изузме „Таркет“ (бивши „Синтелон“), фабрика која и сада запошљава око 1.500 радника, али производни програм је промењен добрим делом па се праве дрвени паркети, подне облоге у којима има реалативно мало материјала који су се некада користили у текстилној индустрији.

Радован Шуњка, инжењер хемије, предавао је овај предмет у овдашњој техничкој школи и гимназији, а како сам каже, целу деценију, од 1965-75. године, водио производњу „ПВЦ подних облога“ у „Синтелону“. То је један од Паланчана који је међу компететнијим када је реч о историји развоја и суноврата текстилне индустрије у овом делу бачког приобаља Дунава.            

„Прва текстилна индустрија у вароши била је Кудељара „Браћа Михелс“ (1881), у околини било је 20 малих кудељара, а у вароши 17“, каже Шуњка.

„Кудељу су са собом донели Немци у четири колонизације. Тако је Паланка са околином постала други базен по величини у Европи, а иза околине реке По у Италији. Кудеља се узгајала на овим просторима, секла се ручно, мочила у базенима, дрвенина од влакана одвајала се, такође ручно, као и влачење, производња предива и ткање. Међутим, појави се тврђе влакно, јута из Индије и Бангладеша које поче да стиже и до Паланке преко лука у Хамбургу, Бремену и Ротердаму. Тако је и фирма „Браће Михелс“ добила назив „Јута“.“


Фабрика свиле била бренд

Још 1886. године у Бачкој Паланци постојале су две фабрике свиле, а то је, кажу хроничари, био и својеврсни бренд вароши. Швабе су колонизацијом у ове крајеве поред кудеље донели и дудове. Дудови су направили својеврсни „зелени појас“ по шоровима, друмовима и атарским ленијама. Старији се сећају да су плодови белог, црног и црвеног дуда били храна и за људе, а било их је толико да су храњене и свиње. Лист дуда био је храна за свилену бубу, а од плода пекла се дудовача која се највише трошила, док су мајстори од дудовог дрвета правили првокласан намештај и бурад. Власт је водила бригу о распореду дудова на шору, младице су морале бити заштићене, деца су брала лист дуда, а скоро свака кућа гајила је свилену бубу.

„Свилена „галета“ је посебним технолошким процесом са чауре давала свилену нит“, подсећа Шуњка.

„Паланачке фабрике нису имале предионице и ткачнице, али су откупљивале „галете“ и прерађивале их у бесконачну свилену нит. Такве производе продавале су познатим предионицама и ткачницама свиле у Врбасу и Новом Саду. У старим књигама нашао сам да је у свиларама Паланке радило преко 500 жена, а да је готово свако домаћинство кооперирало са свиларама.“


Дугопамтећи Паланчани и данас ову фабрику тако зову, мада је она кроз историју мењала имена - „Михаљи Шамо“, Индустријски комбинат „Синтелон“, Комбинат подова „Синтелон“, а подуго власник ове фабрике је „Таркет“, светски лидер у производњи подних облога.               

Старији радници, а остали Паланчани су их називали „Јуташи“, сећају се да је шездесетих година прошлог века тражено решење за брда поздера која су остајала после производње јуте у влакна. Решење је нађено тако што је дрвени поздер са лепилом постао одлично гориво, а грађевинске плоче користиће се за израду јефтиог намештаја и за изградњу барака уместо порушених зграда у Скопљу које је 1963. године погодио катастрофални земљотрес.             

„Као резервни делови за ту фабрику стигао је један канал за производњу пластичног пода са полеђином од јута филца“, сећа се Шуњка.


Ткање као стари занат

Фото: Марија Малић, фото: Дневник

Мирјана Малић из Бачке Паланке завршила је својевремено Вишу текстилну школу, а дипломски рад био јој је „ткање тепиха“. Тражила је посао у ретким просталим фабрикама њене струке, али посла за њу није било. Одлучила се да сама крене у посао старих заната. Кренула је по селима тражећи старе жене које знају да ткају на старим разбојима, али велике вајде није било.            

„Сама сам себе запослила, имам десетак разбоја, већина су од метала, јер се на њима лакше ради, али два су и дрвена на каквима се некада радило“, каже Мирјана.

„Најтеже је научити сновање, затезање основе на разбоју, провлачење основе кроз нити, а даље је ткање. Израђујем одевне предмете, шалове, панчо огртаче, а најтраженији су прекривачи за намештај. Од материјала користим искључиво букле, а дневна норма ми је 6-10 метара, односно један метар је дужине, а 60 центиметара ширине. Највише сама радим, јер мало је заинтересованих и стручних жена.“


„Узорак тог производа у Паланку доноси Тома Девалд, бивши министар за грађевинарство и директор Дирекције за изградњу Новог Београда. За под кухиње (линолеум народски) решење је нађено у Паланци.“

Нестаће кудеље са ових простора, нестаће погон поздер плоча, некадашњи „ПВЦ – топли под“ ширине два метра добиће ширину четири метра, богату штампу, полеђину уместо јута-филца чиниће савремене „шаум“ подлоге. Скромни подни покривач од синтетике по узору на француски „Танисом“ добиће 1972. године име „Синтелон“ (синт – синтетика, лон – влакно). Даље је историја...

У времену транзиције и неколико пута пропале приватизације нестао је Текстилни комбинат „Дунав“ у Челареву који је у најбољим данима по себе и ову индустрију запошљавао 1.700 радника, а „Синтелон“ и до 2.500. У последње три деценије нестале су две велике и некада признате фабрике трикотаже које су диктирале модне трендове на тржишту велике Југославије и извозиле и на исток и на запад. Реч је о фабрици трикотаже „Вуноплет“ и фабрици „Марина“. У овим фабрикама углавном су радиле жене, а у једном моменту џемпере и друге модне плетене комаде плело је овде преко 1.500 радника.           

„„Вуноплет“ је настао на темељу „шпинераја“ и „штиркераја““, сећа се Шуњка који је једно време био и директор ове фирме.

„Вуновлачара и штрикера у вароши било је довољно. Преко пута католичке цркве, скоро у самом центру Паланке, поред ватрогасног торња, лоцирана је фирма „Вунопред“, а временом је нађачала плетиона, па фабрика мења име у „Вуноплет“. Машине светске марке „Универзал“ плету трикотажу и облаче многољудни народ Совјетског Савеза и народ Варшавског блока. Један део колектива се издвојио и формирао трикотажу „Марина“. Средином  осамдесетих година прошлог века (пре транзиције) „Вуноплет“ је угашен, а почетком новог века исту судбину доживела је „Марина“. Крајем прошлог века овде, али у другим местима Србије, појавише се Кинези, народ поче од њих да купује џемпере. После неколико прања јефтиних џемпера из Азије видели су овде колико су Паланчани правили квалитетну трикотажу о чему сведоче бројна признања са југословенских и европских сајмова моде. Да ли ће се овде вратити текстилци мало ко зна да каже, али у најави је да ће у суседном Бачу једна мађарска државна фирма, отворити погон са око 100 запослених.“

        Милош Суџум

EUR/RSD 117.1921
Најновије вести