Министарка енергетике Бугарске Теменушка Петкова најавила је учешће Србије у изградњи нуклеарне централе „Белене”, али за сада, како пишу медији, званичних разговора с властима у Београду није било.
Треба рећи и да то није први пут да се наша земља спомиње као могући инвеститор у изградњи те нукеларке пошто је још 2011. године традашњи министар енергетике Србије Петар Шкундрић заговарао учешће Србије у том пројекту. Уз то, идеја о изградњи нукеларне електране „Белене” стара је неколико деценија, а будући да је реч о инвестицији тешкој више до шест милијарди евра, тај пројекат је више пута одлаган.
– Без обзира на то да ли је званична понуда Бугарске за учешће у изградњи нуклеране електране „Белене” стигла у Владу Србије или не, одлуку о томе неће бити лако донети јер је после катастрофе у Чернобиљу некадашња СФРЈ донела мораторијум на изградњу нуклеарних електрана, који, колико је мени познато, није укинут – каже уредница у интернет часопису „Балканмагазин” Јелица Путниковић. – Додуше, Србија је прошле године с Руском Федерацијом потписала Споразум о употреби нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе, а потом је, током званичне посете Србији, руски председник Владимир Путин с председником Србије Александром Вучићем разговарао и о нуклеарној сарадњи. Крајем прошле године Скупштина Србије усвојила је Закон о радијационој и нуклеарној сигурности и безбедности, а основан је и Директорат за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност Србије…
Све то, међутим, не значи да је држава донела одлуку о томе да се укине мораторијум и отпочне градња нуклеарке у Србији, истиче наша саговорница.
Одговор на питање требају ли Србији нуклеарке веома је комплекасан, указује Јелица Путниковић, пошто је после катастрофе у Чернобиљу јавност против тог извора енергије.
– Уз то, Србија је угасила све катедре на факултетима које су школовале кадар који би могао градити нуклеарку или радити у њој, а стручњаци су категорични да је за стасавање кадра те струке потребно више од деценије. Све то, наравно, под условом да се изгласа укидање мораторијума и започне сарадња с неким партнером који ће обезбедити финансирање и технологију за евентуалну градњу нуклеарке у Србији. Треба рећи и да је таква инвестиција веома скупа те да је потребно паметно извагати и економске ефекте таквог подухвата, које би укључиле и процене исплативости улагања и бенефита.
– Многи, и поред тога што је у Србији на снази мораторијум на изградњу нукеларки, предлажу да се нуклераке граде или да се Србија укључи у изградњу нуклеарке у суседној Бугарској, бранећи тај став аргументима да је наша земља и иначе изложена опасности од нуклеарне катастрофе јер смо окружени нуклеарним електранама. Кад је реч о НЕ „Белене”, треба знати и да је реч о пројекту који прати низ проблема између партнера – бугарских инвеститора, с једне стране, и руског „Росатома”, с друге. Сада се чини да Бугари озбиљно намеравају да заврше тај пројекат, али питање је треба ли Србија да у ту причу улази „грлом у јагоде” пошто и даље има много непознатих. Поготово би било ризично улазити у тај пројекат као мали акционар с учешћем од пет до десет одсто јер с таквим учешћем сигурно да српска страна не би добила неко утицајније право гласа, а улагање би било огромно и за тако симболично партнерство. Ту је, наравно, и питање која српска фирма би била партнер за НЕ „Белене”, да ли би то значило поновно задуживање… – истиче Јелица Путниковић.
Д. Млађеновић
