Довољно је на ову српску планину лепотицу не отићи годину-две, па да за путника она скоро потпуно промени физиономију, макар када је реч о златиборском центру свих збивања, негдањем бањском застанку краља Александра Обреновића на коме у то име локални хотелијери подигоше и фонтану, од које данас остаде само чесма, а тај туристички заселку доби и име Краљеве, а потоње Партизанске воде.
За ово је довољно већ само путовати до Златибора, пошто се до њега стиже (макар за нас из Војводине) никада лакше. Уместо да се умарате вожњом преко Фрушке, па равном Мачвом, Поцерином и онда безбројним кривинама испред и после Ваљева, довољно је изаћи на аутопут код Новог Сада па вас после Београда нова џада аутопута „Милош Велики“ очас посла доведе до чачанске Прељине. Истина Бог, од места где се „Милош“ прекида ваља вам још „каскати“ осамдесетак километара локалном магистралом уз обилазнице око Чачка, Пожеге и Ужица, али све у свему, пут недовољно дугачак да осетите озбиљнији умор, па се можете препустити свим чарима српске столице планинског туризма.
Ако се баш с јесени, с првим кишама и маглама, на размеђу летње и зимске скијалишне сезоне попнете тих скоро 1.000 метара изнад мора, повише Ужица и Чајетине сва је прилика да ћете са осталим туристима бити бројчано надјачани од зидара, армирача, тесара и осталих бауштелаца који на готово сваком кораку граде нове смештајне капацитете Златибора. Почело је то давно, још у краљевини, наставило се у социјализму, па онда и овој бангавој демократији, а како ствари стоје док се пре цео крај сматрао достојним за синдикални туризам, ових дана потребан је подебљи буђелар не би ли се пристојно провело неколико дана на Златибору, јер можете на њему попити и кафу „за понети“ за 90 динара, али и на самој обали недавно реновираног вештачког језера за аланфордовску „цијену-ситницу“ од 230 динара. Ако сте склони понашању адекватном пијаном милионеру и одлучни да тај скупљи еспресо на истом месту „зачините“ и кока колом, морате да издвојите додатних 260 динара, па нечија старамајка у Атланти, Џорyџија, у којој су и осмислили да свој култни тамнобраон зашећерени пенушави напитак пакују у бочице од свега два децилитра, сигурно почне да штуца у тој клетој Америци.
Као свако туристичко живинче са претходним знањем о златиборским гурманским потенцијалима дан би вам дефинитивно требао почети са чувеном „комплет лепињом“, овдашњим специјалитетом који се састоји од запечене лепиње у коју је претходно стављена претоп од јагњећег печења, мало кајмака и једно јаје. Цена за овај доручак, ноћне море сваког савесног кардиолога, васкуларног хирурга и нутриционисте још је увек приступачна, пошто се „с ногу“ може појести и за свега 300 односно 350 динара у случају додатка у виду два-три режња чувеног златиборског пршута, док у ресторанима знају да је „зацепе“ и на 400-450 динара. Оваква калоријска термонуклеарна бомба ће вас заситити све до мрака, па уместо ручка можете „лагано“ вечерати још чувенију јагњетину са ражња у неком од тамошњих ресторана, или у случају искуснијих путника, у оближњем Мачкату, српској престоници сушене говеђе пршуте, али и јагњетине са ражња. Искрено речено, рачун вам неће бити нешто већи него што бисте појели исти оброк иза Сајма или на путу ка Футогу, а пошто је угођај са погледом на узбибана брда покривена црногорицом и вазда зелене златиборске пропланке далеко лепши од оног који имате на Футошком путу, (или ако сте Београђанин на Батајничком друму) рачуница је јасна. Исплати се.
Рекосмо, гради се по Водама на сваком кораку, поготово од кад је прорадила и најдужа европска гондола која вози од центра до Торника, а цене квадрата....па да поједноставим, исто вам је апартман на Злаћи или стан идентичне квадратуре на Грбавици, са том разликом што, на пример, једнособан апартман можете изнајмљивати преко бројних агенција и за 50 евра на дан, док стан у Новом Саду можете издавати највише за месечних 200-300 евра, па рачуницу изводите сами. Познаваоци овдашњих туристичких прилика се и данас присећају да су пре више деценија почели скромно, изнајмљивањем кревета на дан камионџјама на путу из и ка Црној Гори и Брдима, касније су прешли на собе, да би се дошло до апартмана, који често у сутерену имају и комплетне спа центре, чије кориштење уз ваучер власника апартмана стаје 1.000 динара за три сата оваквог хедонизма. Мада су све гласнији повици да је Златибор све урбанизованији, пошто постоје и гигантски апартманско-хотелски мастоднонти на чак 12 спратова, чињеница је да су бројна и здања архитектонски и по спратности уподобљена овдашњој градитељској традицији, што служи њиховим пројектантима на част, па није тешко схватити да се прогресу неминовно на олтар мора жртвовати идеал о нетакнутој природи и русоовској пасторали. Које, не бојте се, још увек има у изобиљу у непосредној околини Краљевих илити Партизанских вода.
Милић Миљеновић
