Тим новцем набављали су опрему за хладњаче и складиштење, паковање и обележавање производа, док су ове године добили непуних 350.000 динара за стубове и елементе за подизање система за противградну заштиту.
- Значе нам ове субвенције од покрајине јер је то добар подстрек - каже Мирко Панић, на чије име су легле поменуте субвенције. - Сваке године пратимо конкурсе и конкуришемо тако да смо све опремали мало по мало.
И пре него што је покрајина кренула да дели бесповратна средства пољопривредницима, газдинство Панић, које сада узгаја брескве и јабуке на двадесетак хектара (укључујући и регистрована газдинства на супругу и децу), подизало је кредите како би спроводили струју и бушили бунаре за системе наводњавања на својим воћњацима, док последњих година највише раде на осавремењавању механизације.
- Сад нам још недостаје машина за орезивање воћа, али прво ћу да позајмим од једног колеге из Сланкамена, да видим како то иде - додаје газда Мирко. - У суштини, имамо добру механизацију, али је све већи проблем радна снага. Од десетак радника, већина њих је старија од 65 година. Раде нам бабе, деде, пензионери, а млади неће... Исту количину робе коју сад наберемо са десет раника, некад смо набрали са четири-пет. Па још кад те потрефи лоша цена, па ти и не плате, онда је то катастрофа, морамо да дижемо кредите да бисмо исплатили добављаче... Рецимо, имамо још 3,8 милиона од прошле године што нам нису платили робу, то је проблем, морамо да обновимо производњу, а нама нико ништа не даје без пара.
Ипак, кад се све сабере и одузме, од воћарства може лепо да се живи, али да се тиме бави „како треба”.
- Више не може да се буде добар воћар без воде, мреже и хладњаче - наглашава наш саговорник, признајући да планира ускоро да оде у „пензију”. - Још две-три године, син и ћерка ће преузети сав посао, а ја ћу да будем саветник. Тек од пре три-четири године смо почели да идемо седам дана на летовање, до тад нисмо могли да издвојимо ни недељу дана за одмор. Сезона нам је целе године.
Упркос радном времену од 365 дана у години, наш домаћин се не каје што је крајем осамдесетих одлучио да напусти свој тадашњи посао и почео да сади воће.
- Сви су ми говорили да сам луд, али ја се не кајем - признаје Мирко Панић. - Мој отац је био сирома’ и од једног човека је добио око два јутра земље да исплати на десет година. Онда је ’56. посадио брескве, кад сам се ја родио.
Сад, ако је година добра, газдинство Панић изнедри око хиљаду тона јабука, а све што им роди, укључујући и брескве, извози за Русију. Они нуде најбољу цену, али зато траже да воће нема ниједну ману нити флекицу.
Зато су противградне мреже изузетно битне за воћаре, а Мирко Панић је од ове године, бар што се тога тиче, миран и безбедан.
Л. Радловачки
Фото: Р. Хаyић
