Додуше, имамо за себе и за извоз и пшенице и кукурза, соје, сунцокрета, шећерне репе, па за основне животне намирнице: брашно, уље и шећерне не треба да бринемо. Никада нисмо зависили од других, па ни сада када прети светска економска криза и храна постаје све траженија и скупља, прво због пандемије ковид-19, а сада и рата у Украјини.
Лане смо у жетви добили 3,4 милиона тона пшенице, а треба нам од 1,4 до 1,5 тона хлебног зрна. Али, опет, основну храну увозимо. Прво хлеб, па онда и свињетину, кромпир, пасуљ, купус...
- Пшенице смо 2021. године извезли за 255 милиона долара, а купили хлеба споља за 63 милиона долара .Увозили смо и замрзнуто свињско месо и платили 64 милиона долара, мада имамо довољно житарица и уљарица да нахранимо далеко већи сточни фонд од онога који имамо. Од овогодишње жетве кукуруза очекујемо род од 7,5 милиона тона са 950.000 хектара - каже познати агроаналитичар и публициста Бранислав Гулан за “Дневник”. – Од 1992. године нисмо ни грам свињетине извезли већ само куповали ван граница наше земље, па то чинимо и сада. Али не увозимо само свињско месо, већ из иностранства купујемо и кромпир, којег најчешће једемо с месом. Увозимо и пасуљ и купус, који су, уз кртолу, главна храна током зиме.
Кромпира смо, напомиње Гулан, својевремено сејали и на 100.000 хектара и имали до милион тона, што је довољно за домаће потребе.
- Сада под кромпиром имамо близу 30.000 хектара. Производња је уситњена, а просечан принос је 22 тоне по хектару па Србија годишње има око 600.000 тона. Додуше, кромпир извозимо и од тог извоза зарадимо три милиона евра, али је увоз дупло већи и почео је да расте – нагашава Гулан. Он истиче да има простора да се производња кромпира шири, да гајимо помфртит кога немамо, већ велике количине увозимо. Задруге кроз програме Министарства имају шанасу да добију већи број бодова, а тиме и више новца за субвенције, али међу повтарима нема заинтересованих да улажу у ширење производње кромпира.
По његовим речима, ништа боље није ни када је купус у питању. У Србији се гаји на 21.000 хектара и добије 13 тона по хектару, што је двоструко испод европског просека. - У структури производње поврћа, купус је у Србији други иза кромпира, са укупним приносом од 290.000 тона или 39 килограма по становнику наше државе. У европској производњи Србија учествује са мање од три одсто и на деветом је месту - каже Гулан.
Када је пасуљ у питању, наводи саговорник “Дневника”, потребе су нам годишње од 23.000 до 28.000 тона, а произведемо свега 9.100 тона. – Највише га купујемо у Киргизији, Пољској и Бугарској. У 2019. години из Киргизије смо увезли 6.274 тоне, Пољске 2.100 тона, Бугарске 1.680 тона, Аргентине 1.405 тона… Додуше, неке количина домаћег пасуља и продамо у околне земље: Босну и Херцеговину, Албанију, Словенију… али то није изговор што и пасуљ купујемо од других.
Агроаналитичар Гулан каже да смо 2021. године кукуруза извезли за 557 милиона долара, сунцокретовог уља за 86 милиона долара, замрзнутог воћа за 94 милиона долара, јабука за 127 милиона долара, хране за псе и мачке за 147 милиона долара, кристал шећера за 101 милион долара, сладоледа за 80 милиона долара…
– Север земље бележи најбоље извозне резултате у прехрамбеној производњи у нашој земљи. Са тог подручја одлази 44 одсто хране у извоз, из Београдског региона 32 одсто производње, Шумадије и Западне Србије 21 одсто, а са истока и југа Србије свега три одсто - навео је Гулан.
З. Делић
