Ин­сти­тут за ратарство и повртарство не ис­пу­шта ли­дер­ску по­зи­ци­ју

Ауто­ри стри­па су осим Мар­ти­ја Ми­сте­ри­је, ко­ји се ту на­шао у по­тра­зи за ре­ше­њем не­ке од сво­јих за­го­нет­ки, сме­сти­ли и број­не на­уч­ни­ке ко­ји­ма је тре­ба­ло ви­ше вре­ме­на да би до­вр­ши­ли сво­је про­јек­те. На­рав­но, ис­по­ста­ви­ло се да вре­ме не мо­же да се успо­ри, већ да је Мар­ти­јев не­при­ја­тељ Ми­стер Yинкс про­на­шао се­рум за убр­за­ва­ње људ­ског ме­та­бо­ли­зма што је за не­ке ко­ри­сни­ке има­ло и фа­тал­не по­сле­ди­це...

Тр­ку са вре­ме­ном, али у оним ре­ал­ним окви­ри­ма ко­је су по­ста­ви­ли Њутн, Ајн­штајн и оста­ли, кон­стат­но во­де струч­ња­ци Оде­ље­ња за ин­ду­стриј­ско би­ље но­во­сад­ског Ин­сти­ту­та за ра­тар­ство и по­вр­тар­ство ко­ји “пра­зан ход” то­ком зим­ског пе­ри­о­да у Ср­би­ји, на­док­на­ђу­ју та­ко што ра­де умно­жа­ва­ња на пар­це­ла­ма у Ар­ген­ти­ни, Чи­леу и Ин­ди­ји где је у том пе­ри­о­ду у пу­ном је­ку по­љо­при­вред­на се­зо­на. На тај на­чин они у ја­ну­а­ру има­ју ре­зул­та­те и до­вољ­но вре­ме­на да их ана­ли­зи­ра­ју пре не­го што у Ср­би­ји поч­ну про­лећ­не се­тве, али им та­кав на­чин ра­да обез­бе­ђу­је до­дат­не се­зо­не, нео­п­ход­не за ви­ше­го­ди­шња ис­тра­жи­ва­ња у ства­ра­њу но­вих вр­ста. 

Пре не­ко­ли­ко да­на дво­чла­на еки­па но­во­сад­ског Ин­сти­ту­та се вра­ти­ла из Чи­леа где су упра­во “об­ра­ли” не­ко­ли­ко пар­це­ла сун­цо­кре­та, а ре­зул­та­ти ко­је су до­би­ли са­да ће се де­таљ­но ана­ли­зи­ра­ти у Но­вом Са­ду.   

“Да би смо оста­ли на ви­со­ким по­зи­ци­ја­ма ко­је има­мо и у на­шој зе­мљи и у ино­стран­ству мо­ра­мо и да “кра­де­мо” вре­ме“, ка­же др Вла­ди­мир Ми­клич, ру­ко­во­ди­лац Оде­ље­ња. “Та прак­са се већ ду­го спро­во­ди, па и сам сам про­вео у Ин­ди­ји пар го­ди­на, баш као и у Ар­ген­ти­ни, и у тој прак­си де­фи­ни­тив­но ле­жи до­бар део успе­ха на­шег Ин­сти­ту­та.

Фото: Дневник/Р. Хаџић

Ми­клич ис­ти­че да се вре­ме “кра­де” и у ста­кле­ни­ци­ма Ин­сти­ту­та ко­ји су и у овом тре­нут­ку пре­пу­ни сун­цо­кре­та у ра­зним фа­за­ма ве­ге­та­ци­је и цве­та­ња, и та­ко­ђе у ра­зним фа­за­ма ис­пи­ти­ва­ња.

“Ин­сти­тут је већ де­це­ни­ја­ма свет­ски по­знат по ино­ва­ци­ја­ма и на­ша ге­не­ра­ци­ја са­да има од­го­вор­ност да на­ста­ви оно што су нам на­ши мен­то­ри оста­ви­ли, а то је по­зи­ци­ја  свет­ски по­зна­те на­уч­не ин­сти­ту­ци­је. Да би­смо у то­ме ус­пе­ли мо­ра­мо да бу­де­мо пр­ви или бар ме­ђу пр­ви­ма ка­да су у пи­та­њу ино­ва­ци­је.

Не­ко­ли­ко ве­ли­ких про­на­ла­за­ка су обе­ле­жи­ли рад но­во­сад­ског Ин­сти­ту­та као на при­мер ка­да се осам­де­се­тих го­ди­на по­ја­ви­ла бо­лест сун­цо­кре­та фо­моп­сис.

“Ње­на пр­ва по­ја­ва у све­ту се де­си­ла баш код нас у Вој­во­ди­ни. То је био ве­ли­ки про­блем, чак се до­ве­ла у пи­та­ње про­из­вод­ња сун­цо­кре­та јер су пар­це­ле за­вр­ша­ва­ле се­зо­ну бу­квал­но без ика­квог при­но­са. Ме­ђу­тим, но­во­сад­ски Ин­сти­тут је та­да пр­ви у све­ту про­на­шао из­вор от­пор­но­сти на ту бо­лест и наш из­вор је и дан да­нас нај­бо­љи у све­ту. О то­ме све­до­чи и из­ве­штај аме­рич­ког ми­ни­стар­ства за по­љо­при­вре­ду ко­ји је не­дав­но ис­пи­тао 85 раз­ли­чи­тих хи­бри­да сун­цо­кре­та из це­лог све­та и на пр­ва че­ти­ри ме­ста по от­пор­но­сти на фо­моп­сис су би­ли на­ши хи­бри­ди“, ка­же др Вла­ди­мир Ми­клич.

Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма и ства­ра­ње пр­вих хи­бри­да сун­цо­кре­та у све­ту се та­ко­ђе де­си­ло на но­во­сад­ском Ин­сти­ту­ту.

“Го­во­ри­мо о пе­ри­о­ду од пре ви­ше од 40 го­ди­на ка­да је у та­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји по­че­ло ма­сов­ни­је га­је­ње хи­бри­да сун­цо­кре­та ко­ји су вр­ло бр­зо за­ме­ни­ле при­сут­не сор­те и по то­ме је та­да­шња на­ша др­жа­ва та­ко­ђе би­ла пр­ва у све­ту. Ре­зул­та­ти на­шег ра­да ви­де се и да­нас јер смо кон­стат­но у вр­ху по при­но­си­ма, про­шле го­ди­не смо ре­ци­мо има­ли нај­ве­ћи про­сеч­ни при­нос у Евро­пи од 3,27 то­на по хек­та­ру“, ка­же др Вла­ди­мир Ми­клич.

И пре де­се­так го­ди­на, ка­да се у све­ту као не­ка вр­ста од­го­во­ра на ГМО тех­но­ло­ги­ју код по­је­ди­них биљ­них вр­ста и олак­ша­ну бор­бу са ко­ро­ви­ма, по­ја­ви­ла “клир­филд” тех­но­ло­ги­ја, но­во­сад­ски Ин­сти­тут је по­ка­зао да мо­же да од­го­во­ри на све зах­те­ве тр­жи­шта.         

“Клир­филд” тех­но­ло­ги­ја под­ра­зу­ме­ва ства­ра­ње и ко­ри­шће­ње хи­бри­да то­ле­рант­них на хер­би­ци­де из гру­пе ими­да­зо­ли­но­на, и ми смо ус­пе­ли да пр­ви у Евро­пи ство­ри­мо и ре­ги­стру­је­мо та­кав хyбрид. Ову тех­но­ло­ги­ју раз­ви­ја­мо у са­рад­њи са ком­па­ни­јом “БАСФ” ко­ја про­из­во­ди хер­би­цид Пул­сар 40, на­ме­њен за ову свр­ху, а за­хва­љу­ју­ћи за­јед­нич­ким на­по­ри­ма, но­ви хи­брид Ри­ми­сол је бр­зо осво­јио це­лу Евро­пу. Убр­зо смо ме­ђу пр­ви­ма у све­ту ство­ри­ли хи­бри­де то­ле­рант­не на хер­би­ци­де из гру­пе сул­фо­нил уреа (а.м. три­бе­ну­рон ме­тил), ко­је про­да­је­мо бод брен­дом “Су­мо” и ко­ји су са­да ве­о­ма тра­же­ни и на тр­жи­шту  Ср­би­је“, на­во­ди Ми­клич.

Хи­бри­ди сун­цо­кре­та ко­је су ства­ра­ли но­во­сад­ски струч­ња­ци да­нас се се­ју на око 3 ми­ли­о­на хек­та­ра у це­лом све­ту. Укра­ји­на ко­ја је са пет ми­ли­о­на хек­та­ра под сун­цо­кре­том нај­ве­ћи про­из­во­ђач у све­ту, на око 20 од­сто по­вр­ши­на ко­ри­сти хи­бри­де но­во­сад­ског Ин­сти­ту­та, а слич­но је и у Фран­цу­ској где су зна­чај­не по­вр­ши­не сун­цо­кре­та за­се­ја­не та­ко­ђе хи­бри­ди­ма ко­је су ство­ри­ли на­ши струч­ња­ци.   

Ни­ко Пер­ко­вић