Ослобађајућој пресуди из септембра прошле године, коју је потписао судија Апелационог суда у Београду Миодраг Мајић, и правничка и лаичка јавност је замерала образложење, у којем је било наведено да су и оптужени и девојчица припадници ромске националне мањине, у којој су полни односи с децом прихватљиви.
Спорном пресудом Апелационог суда у Београду тада је преиначена првостепена пресуда Вишег суда у Панчеву, којом је Д. Ч. из Банатске Суботице првобитно био осуђен на пет година затвора.
ВКС је стао на становиште да „чињеница да је одређено дете припадник заједнице у којој су по обичају полни односи с дететом прихватљиви не може суспендовати право у односу на обичаје”.
Том пресудом ВКС-а усвојен је ванредни правни лек – захтев републичког јавног тужиоца за заштиту законитости, али, иако је утврђена повреда закона, према домаћим прописима, није дозвољено понављање поступка на штету окривљеног, што значи да ослобађајућа правоснажна пресуда остаје на снази.
Врховни касациони суд у пресуди, која је у целости објављена на сајту тог суда, наводи, међутим, да обљуба над дететом не представља само повреду права већ истовремено и повреду моралног поретка, због чега и према домаћем законодавству и према међународним стандардима, малолетна лица уживају посебну заштиту у погледу полних односа, нарочито деца која нису достигла довољан степен физичке и психичке зрелости.
„Таква заштита се односи на сву децу, па чињеница да је одређено дете припадник заједнице у којој су по обичају полни односи с дететом прихватљиви, не може суспендовати право у односу на обичаје”, наводи се у одлуци ВКС-а.
Највиши суд је, између осталог, указао и на то да је Д. Ч. знао да девојчица још нема ни 14 година, да је он знатно старији и да је у време извршења кривичног дела имао 21 годину и девет месеци.
За разлику од Апелационог суда, ВКС је мишљења да је његова емоционална и социјална зрелост била у складу с његовим годинама (како је то током поступка утврђено из налаза и мишљења вештака-неуропсихијатра) па подсећа на то да он има трећи степен средњег образовања, за разлику од многих припадника његове етничке заједнице.
ВКС наводи и да је окривљени живео у иностранству и користи компјутер, односно друштвене мреже, преко којих је и дошао у контакт с девојчицом.
Између осталих, те околности, насупрот закључку Апелационог суда у Београду, указују на то „да је окривљени био дужан и могао је да зна да је његово дело забрањено”, па не може бити речи о неотклоњивој правној заблуди, наводи ВКС.
Д. Ч. и девојчица упознали су се преко друштвене мреже (Фејсбук) и више пута су имали полне односе, од јула до 24. августа 2017. године, када је приликом прегледа у Општој болници у Вршцу утврђена њена трудноћа. Болница је по службеној дужности пријавила тај случај па је Д. Ч. оптужен за кривично дело.
Одлуком ВКС-а, усвојен је ванредни правни лек – захтев републичког јавног тужиоца за заштиту законитости, и утврђена повреда одредби Законика о кривичом поступку у вези с одредбом Кривичног законика, али правоснажна пресуда остаје на снази.
Такви случајеви, када је утврђено да је правоснажним пресудама повређен закон, дешавали су се и раније, као у случају ослобађања Луке Бојовића и Станка Суботића. ВКС је у оба случаја утврдио повреде закона, али су пресуде остале на снази јер се не може поновити поступак када је пресуда у корист окривљеног.
