У три веће групе алтернативних санкција спадају рад у јавном интересу, мере заштитног надзора, као и кућни затвори и притвори, али, за разлику од класичних затворских издржавања судских одлука, овде не постоје такве физичке препреке и обезбеђење. Те санкције се одвијају уз пристанак осуђеног и поверење, а уз релативну слободу и контролу Повереничке службе.
– Кућни затвори могу бити с електронским надзором и без њега, а исто важи и за притворе – објашњава за „Дневник” повереница Министарства правде за алтернативне санкције Марија Крсмановић. – Оквирно, канцеларија у Новом Саду за такво кажњавање тренутно извршава педесетак мера с електронским надзором и отприлике толико без њега. Иначе, кућни затвор може трајати максимално годину, док за притворе не постоје ограничења.
Она истиче да се суштински алтернативне санкције спроводе над људима за које суд утврди да је могућност да изврше неко ново кривично дело доста мала и да нису знатно ризични за друштво, или по своју породицу, те им се због тога одређују такве санкције. Тежи се томе да они не одлазе у класични затвор, већ да издржају казну у свом окружењу, да не би били издвојени из друштвене заједнице јер тако нешто само по себи може носити доста велике ризике.
Најчешће се ради о нехатним кривичним делима и о првопреступницима, о младим људима или о онима у зрелим годинама, којима је то кривично дело изоловани случај у животу.
– На пример, реч је о делима почињеним у саобраћају, али има и оних, посебно код младе популације, као што је поседовање мањих количина наркотика намењених за личну употребу, ипак не и за њихову продаја, крађе и понекад, разбојништава – каже Марија Крсмановић. – Ми веома водимо рачуна о томе да отклонимо све узроке због којих су они згрешили кад су прекршили закон. Ако је, на пример, реч о младој особи окривљеној због наркотика, примарни циљ нам је да је оснажимо и упутимо на излечење и да контролишемо апстиненцију, зато што се трудимо да установимо који су узроци који доводе до извршења дела и да их отклонимо.
Марија Крсмановић наглашава да повереници обилазе окривљене и причају с њима. Најчешће се спроводи неко лечење, било да је реч о званичној, класичној, медицини у домовима здравља или болницама, или се ради о терапијским заједницама.
Она вели да за казне рада у јавном интересу суд изриче одређену сатницу коју ће неко да изврши због одређеног кривичног дела. Оне се раде при јавним предузећима, односно општинама и месним заједницама у селима где нема предузећа. Реч је обично о помоћним физичким пословима у комуналној делатности, кошењу траве и разног растиња.
– У Жабљу су, на пример, чистили канале, а зими снег. Ради се о пословима које месна заједница препознаје као битне. Суштински је важно да они не захтевају посебна вештине од осуђеника и да се они не могу при томе повредити – наглашава повереница из новосадске канцеларије.
– Такве мере нису измишљене и уведене да би неком била олакшана казна, или зато што је то лагодније него ићи у затвор, већ оне потпомажу смањење криминалитета у друштву. Дакле, људи који одлазе у затвор имају много већу стопу рецидива, често понаваљају кривична дела, док то није случај код алтернативних санкција. Подаци показују, односно рађена су бројна истраживања у иностранству, да око две трећине људи који су издржвали алтернативне санкције не понавља кривично дело, док је код издржавања казне у затворима ситуација знатно другачија – истиче Марија Крсмановић.
Кад је реч о (бесплатним) радовима у јавном интересу, инсистира се на дискерцији. Није неопходно да сви знају о чему се ради, таквим сазнањима располажу само људи који запошљавају и који воде сатницу. Окривљени нису ни по чему посебно издвојени од особа с којима раде, немају посебну униформу, нити се њихов статус и по чему види.
– У Новом Саду раде, на пример, у ГСП-у, „Тржници”... Та казна може трајати максимално 360 радних сати, а у току дана до осам часова. Онима који имају посао или неке друге обавезе, рецимо сезонске радове, сатница се прилагођава тим обавезама. Такође, кућни затвори, уз такозване наногице или без њих, трају највише годину, а обично се извршавају казне од шест месеци до годину.
По закону, ти људи имају потпуну забрану кретања, изузимајући два сата дневно, између 13 и 17 сати које сами одаберу. Та два сата су махом намењена за шетњу, али заправо за обављање битних обавеза као што је одлазак у радњу, код лекара, у крајњој линији – за боравак на свежем ваздуху.
Онима који су запослени може бити одобрено и да у време издржавања казне и раде – то је веома важно у превенцији рецидива и враћања извршењу кривичних дела јер је омогућено да задрже посао и приходе. У том периоду се одобравају и лечења, као и терапије због болести зависности, приступ државним органима...
– Уколико неко злоупуотреби та права, на пример удаљи се, закон је прописао да излазак који је дужи од 12 сати или два краћа изласка, могу довести до опозива такве казне. Ваља напоменути да су у притвору с електронским надзором и без њега, правила знатно оштрија, као и да су окривљени под потпуном надлежношћу суда. У тим случајевима, Канцеларија само обавља техничку контролу и не даје дозволе за излазак јер је за то надлежан поступајући судија у том предмету и он може да им дозволи шетњу или излазак на ваздух. Односно, судија је потпуно укључен у извршење те мере. Ове и прошле године смо имали по два опозива извршења таквих мера у притвору – додала је Марија Крсмановић.
М. Вујачић
