По незваничним сазнањима, експлозивна направа је била постављена у предњи део возила, а активирала се када је Милутиновић покренуо аутомобил.
Тај тридестчетворогодишњак је имао невероватну срећу да прође само с лакшим повредама, односно, задобио је контузиону повреду десног скочног зглоба, посекотину шаке и огуљотину на колену, и збринут је на лицу места, док је аутомобил потпуно уништен. Претпоставља се да су га од тежих последица сачували ваздушни јастуци који су се у тренутку експлозије активирали.
Након што му је указана помоћ, Милутиновић је прексиноћ био на лицу места и, по речима очевидаца, давао је полицији изјаву.
Истрага ће утврдити ко је и због чега подметнуо експлозивну направу под аутомобил марке „порше кајен”.
Слободан Милутиновић Снајпер је јавности познат као бивши телохранитељ и десна рука покојног председника ФК „Војводина” Ратка Бате Буторовића. Сада је спортски директор у Фудбалском клубу „Кабел”, који се такмичи у Првој лиги Србије и већ је био на мети нападача.
Наиме, 26. октобра 2018. око 2.30 часа, запаљен је аутомобил испред броја 3 у Криловој улици, такође на новосадској Грбавици. Тада му је, како су пренели медији, „волво ХЦ 90” најпре поливен течношћу, а потом запаљен.
И новембра 2013. године се нашао на мети, а тог пута запаљен му је „мерцедес МЛ”.
У његовом досијеу налази се 15 кривичних пријава, и то за покушај убиства 2017. године, у Београду на стадиону у Хумској, када је оштећени Д. С. тешко повређен, продају дроге (за шта је осуђиван), насилничко понашање (осуђиван два пута), нелегално оружје, тешке телесне повреде, лаке телесне повреде и угрожавање сигурности.
Слободан Милутиновић има и седам осуда, од чега три условне. Наиме, два пута је условно осуђиван за насилничко понашање на утакмицама, а једном због наркотика.
Из поузданих извора сазнајемо да му је последња осуда из 2018. године вишемесечна казна за насилничко понашање на спортској приредби, коју је одслужио у кући с наногицом.
Иначе, тај Новосађанин је у затвору одлежао укупно три године због продаје дроге и напада на полицајца.
Милутиновића повезују и с Далибором Богдановићем (42), званим Боћа, бившим потпредседником ФК „Војводина” и полицајцем у инвалидској пензији, који је повређен у експлозији бомбе постављене испод његовог yипа БМЊ Џ-5 10. маја прошле године у Новом Саду у Улици Илије Бирчанина на Детелинари, где, иначе, станује. Експлозивна направа је активирана на даљину, а након тога Богдановићу је ампутирана лева потколеница.
По досадашњим сазнањима, експлозивна направа била је постављена испод возачевог седишта, а детонација је уследила у тренутку када се Богдановић испаркирао, мотор је био укључен. Не искључује се могућност да је експлозивна направа била постављена и неколико дана пре експлозије и да се само чекао погодан моменат да се она активира.
Полиција и даље ради на расветљавању тог догађаја.
Постављање и активирање експлозивне направе испод аутомобила није новост у обрачуну људи из криминогених кругова, али је у Новом Саду до сада то било реткост.
То је, иначе, други покушај ликвидације на новосадским улицама на такав начин. Први је био 1. октобра 2014, када је у снажној експлозији, која се догодила нешто после осам часова у Далматинској улици у Новом Саду, повређен Р. Р. (44), власник предузећа које се бави услужним пословима у грађевинарству.
Експлозивна направа је била постављена у возило „сеат ибица”, паркирано испред зграде у којем је смештена фирма Р. Р., а активирана је у тренутку када је он откључавао улазна врата локала, свега неколико метара од „сеата”.
Бомба испод седишта возача и релативно контролисана експлозија, која не убија пролазнике већ само мету, постала је популаран вид ликвидације у мафијашким круговима. Извршиоци на тај начин избегавају да „прљају руке” јер жртву ликвидирају с безбедне удаљености.
Већина подметања експлозија под аутомобиле у Србији, познато је, дело је минера који су свој „занат” изучили у ратовима у бившој Југославији. Сваки војник који је током обуке имао прилике да види комплетирање спорогорећег штапина, врло лако може од тог упаљача и парчета експлозива сачинити направу која може да убије, рани жртву или направи материјалну штету.
По ранијим информацијама из МУП-а, у Србији живи око 10.000 стручњака за експлозив, од којих су 2.000-3.000 бивши полицајци, или припадници војних и паравојних формација. То, наравно, није непознато овдашњим мафијашким круговима, који све чешће траже бомбашке услуге.
За први успешан напад подметањем експлозива у аутомобил узима се убиство Раде Међеда, власника тада највећих коцкарница у Србији. Бомба у његовом yипу активирана је 1994. даљинским управљачем узетим с дечјег аутомобила-играчке док се Међед укључивао у промет у Улици кнеза Милоша у Београду. Починиоци никад нису откривени.
Међути, само минирање нечијих кола је високоризичан посао. У јесен 2002, док је постављао бомбу испод „аудија А-6” у центру Београда, у ненаданој експлозији погинуо је Иван Контић из Будве. На сличан начин у главном граду страдао је у октобру 2009. и Страхиња Рашета, подмећући експлозив под yип свог ортака...
Стручњаци сматрају да се под аутомобиле најчешће поставља пластични експлозив Ц-4. То је један од најјчих експлозива у свету. Само четири земље на планети производиле су пластични експлозив, али је Ц-4, који се производио у војној фабрици у Беранама све до 1991. године, био међу најбољима. Мада се од тада не производи, има га у војним магацинима и на црном тржишту.
Берански пластични експлозив је еластичан, лепљив, може се обавити око тела, ставити у ципелу, капу, торбу, а да га нико не примети и не региструје. Има велику разорну моћ, предочавају стручњаци.
У криминалним круговима „пентрит” се користи за нападе на блиндиране аутомобиле, а потребно је само 250 грама да се такво возило разори.
– Постављање бомби испод аутомобила је начин обрачунавања црногорске и албанске мафије – изјавио је својевремено криминолог Златко Николић. – Босански и српски криминалци најчешће за ликвидацију користе ватрено оружје, и то из аутомобила у покрету. Наравно, увек има изузетака.
Последњих година релативно су се проредила убиства у организованом криминалу, па и она везана за аутомобиле. Разлога је више, а међу њима није занемарљив ни бољи рад полиције и правосудних органа. Међутим, то нипошто не значи да ће сачекуше потпуно нестати. Као што се организиовани криминал у суштини не може потпуно искоренити, тако ће и обрачуни унутар разних кланова остати његов саставни део.
Е. С. Х.
