Он се отргао командирима после контролног прегледа у КБЦ-у Ниш. Иначе, на контролни преглед је вођен више од 20 пута досад, а у притвору је од марта 2018. године. Притворенику су руке биле везане лисицама, а чувала су га двојица командира. Тиме је испоштована безбедносна процедура.
Командири су држали М. П. подруку и у тренутку кад је један отворио врата марице да уведе М. П., он се отргао другом командиру и почео да трчи преко булевара у правцу стамбеног насеља. Командири су одмах кренули у потрагу, а убрзо су им се придружили и припадници Полицијске управе Ниш. Викали су пролазницима да га зауставе, али нико није схватао о чему је реч. С лисицама на рукама он је претрчао од Клиничког центра до Булевара Зорана Ђинђића, а потом се изгубио међу стамбеним зградама у том делу града.
Иначе, М. П. је вишеструки преступник, који је по дозволи суда могао да телефонира из притвора, па постоји претпоставка да је он договорио бекство и да га је неко чекао и да га је ту преузео јер је у притвору телефонирање забрањено, осим уз дозволу суда.
За њим је издата потерница.
По незваничним подацима, прошле године из српских затвора бекство су покушала осморица осуђеника.
Случај М. П. није усамљен, нити је новина. Из српских затвора бежало се сечењем затворских решетака и спуштањем кроз прозор низ уже од чаршава, прескакањем затворског зида, скакањем с крова на кров. Међу више од 10.000 затвореника, колико их је тренутно у Србији, било је и оних који су се одважили на спектакуларније покушаје. У Нишу су, својевремено, затвореници прокопали тунел дугачак 26 метара, али су откривени пре него што су стигли до површине. Памти се и филмски бег хеликоптером са затворске економије, а препричава се и случај када су затвореници искакали из затворског возила. Забележена је и једна спектакуларна отмица из марице, а у најмање два случаја затвореници су буквално ишетали из затворског круга.
Криминолог Златко Николић подвлачи која је разлика између лица који су у притвору због кривичног поступка који је покренут против њих, и осуђеника који издржавају затворске казне, након што је све правоснажно пресуђено.
Притвор се и другачије издржава и теже подноси, све је неизвесно и осећај тог социјалног понижења у време притвора је највећи и обично ту има највише покушаја самоубиства, а и покушаја бекства, ако може, наводи Николић.
Услови у затвору, додаје он, ма колико да је добро уређен, не значе осуђенику много у погледу тежине издржавања казне. Можете некога затворити и у условима какви су у луксузном хотелу или у кућни затвор, али код њега непобитно претеже чињеница осујећености, да не може да буде тамо где жели, с ким хоће и колико хоће, да има то што хоће. Уређеност и услови утичу донекле на стање социјалне сигурности у затворима, али највише на то утиче однос службених лица према затвореницима, односно контрола над њима, каже Николић.
Бекство из затвора, по нашим законским прописима, није кривично дело. Закон, наиме, прописује да затвореник крши закон само ако некога повреди или убије покушавајући да се домогне слободе, и да ће због тога бити кажњен затвором од шест месеци до пет година. Уколико нико не буде повређен, бегунац из затвора ризикује само дисциплинску казну и да буде враћен иза решетака.
За време бекства осуђеном не тече затворска казна.
Он указује на то да је најгора ситуација када у затвору службени, формални систем, од управника до последњег стражара, нема контролу над затвореницима, ако ту контролу спроводе затвореници и препуштена је њима.
Међу осуђеницима постоји изрека која гласи: „Није тешка робија, него су тешки робијаши”. Услови у затворима се поправљају, из године у годину стандард се мења набоље, сагласно нашим схватањима да не можете некога преваспитавати у условима који су нељудски. Чињеница је да реконструкција и модернизација објеката, инвестиције у унапређење система, много коштају, али не толико много колико може нанети штету ако се ништа не ради, предочава Николић.
М. Бозокин
Д. Николић
