Уставне жалбе Мишковић је поднео преко пуномоћника током 2014. и 2015. године, а Уставни суд их је спојио у један предмет и уз супротно мишљење, 1 наспрам 13 судија, донео одлуку на седници Већа 4. априла ове године.
Одлука је у целости, са издвојеним мишљењем судије Томислава Стојковића, објављена у "Службеном гласнику" од 3. маја.
Мишковић је 5. марта, након поновљеног суђења, у Специјалном суду у Београду првостепеном пресудом осуђен на две и по године затвора и новчану казну од осам милиона динара због помагања сину да утаји порез по одбитку од капиталног добитка из пословања путарских предузећа, од 320,3 милиона динара.
Истог дана суд му је укинуо меру забране напуштања боравишта уз одузимање пасоша, коју је оспоравао уставним жалбама.
У образложењу одлуке Уставног суда наводи се да је тај суд у децембру2018. одбио као неосновану уставну жалбу Мила Ђурашковића (који је у оптужен у истом поступку с Мишковићем), као и да је из списа предмета утврдио да су обојица била у "битно сличној чињеницној и правној ситуацији".
Уставни суд је оценио да оспореним решењима Вишег и Апелационог суда у Београду, Мишковићу "нису повређена Уставом зајемчена права на која се позвао" (право на слободу кретања, право на рад, право на правично судење, право на једнаку заштиту права и на правно средство...).
Уставни суд је за разлоге овакве одлуке упутио на претходно образложење из одлуке у Ђурашковићевом предмету.
У издвојеном мишљењу судије Стојковића, који сматра да је Мишковићу право на слободно кретање било неоправдано ограничено (мером забране напштања боравишта и одузимања путне исправе), поред осталог се наводи да је у образложењу одлуке наведена само једна "лапидарна констатација да се ради о оспореним решењима која су претходила овој одлуци и да су подносиоци били у битно слицној цињеницној и правној ситуацији".
То, како је навео, не може представљати уставноправне разлоге одбијајуће одлуке без анализе чињеница и околности које су супротне ономе што се правним закључком Уставног суда констатује.
Стојковић је подсетио да је Мишковић два пута уз одобрење суда путовао у Лондон и Црну Гору, као и да је положио јемство од 12.000.000 евра које, како каже, премашује евентуалну накнаду у смислу финансијске обавезе према Републици Србији.
Због тога сматра да не постоје индиције које указују да постоји стварна опасност од бекства и да кривични поступак неће бити несметано вођен.
Стојковић сматра да је у овом конкретном предмету дошло доограничења слободе кретања подносиоца уставне жалбе, јер није успостављена правична равнотежа између супротстављених интереса, општег интереса - на једној страни да се кривични поступак несметано води, и на другој страни личног интереса Мишковића да се слободно креће.
