Педро Маирал (1970) је савремени аргентински писац који објављује прозу, поезију и есејистику. По образовању је професор енглеске књижевности. „Уругвајка“ је његов последњи, четврти роман за који је 2017. добио цењену латиноамерилку награду Тигре Јуан. Маирал је скренуо пажњу јавности на себе својим дебитантским романом „Ноћ са Сабрином Лав“ о осамнаестогодишњаку који је освојио право да проведе ноћ са обожаваном порно звездом. Књига је адаптирана у играни филм (који је режирао Алехандро Агрести), и преведена на више светских језика.
Еротски мотиви присутни су и у „Уругвајки“ која описује недоречену љубавну аферу између главног лика и привлачне, младе Уругвајке Гере. Као што је (очигледно) врло популарно у савременој књижевној продукцији, главни лик Лукас је фрустрирани писац коме се брак распада. На почетку зрелих година, Лукас тражи начин да се суочи са животним неуспесима. Одрастао у луксузу, он последњих година полако тоне у сиромаштво (заједно са читавом Аргентином која грца у инфлацији), одбијајући да прихвати послове који нису везани за писање. Чини се да је излаз из материјалног и емотивног ћорсокака путовање у Уругвај где треба да подигне знатну суму новца од свог издавача, али и да се сусретне са мистериозном Гером коју је претходне године упознао на књижевном фестивалу. Лепа и много млађа Уругвајка за Лукаса постаје отелотворење сна о другачијем животу. Заправо, тај дан у Монтевидеу, са Гером, из много разлога постаје кардинална тачка животног раскршћа: „Прошло је већ доста времена од тог уторка, али ја се и даље вртим укруг у том истом дану“ говори наратор у једном тренутку, анализирајући сваки, ма и најситнији догађај судбоносних часова. Обећани златни дан у расплету романа преображава се у нешто сасвим друго, и Лукас је коначно принуђен да себе сасвим погледа у огледало.
Роман је писан у (о, тако популарној и свеприсутној) исповедној форми првог лица кроз коју се самозаљубљени наратор све време обраћа бившој жени. Иако Маирал покушава да прикаже изгубљеност модерног човека (уметника?) у савременом свету, метаморфозе модерне породице, колебања љубави и питања њене суштине, на крају дана, Маирал једва да икад заглребе испод површине. Ипак, ако је и помало плитка, „Уругвајка“ је свакако питка и коректно написана жива разгледница из Буенос Ајреса и Монтевидеа која може бити сасвим пријатна диверзија уз кафу, у неки кишни дан.
Настасја Писарев
