Овогодишње представе у Србију долазе из Бугарске, Израела, Немачке, Мађарске, Чешке, Русије, Хрватске, Бразила, Словачке, БиХ (Републике Српске) и Србије. У питању су луткарске и драмске представе, од традиционалних техника и тема, до савремених и актуелних, од класичне књижевности за децу и народних митова до свакодневних проблема са којима се сада сусрећемо. О овогодишњој селекцији, послу селектора и актуелном тренутку у позоришту за децу данас, разговарамо са селектором фестивала Зораном Ђерићем.
За 28. Међународни фестивал позоришта за децу у Суботици било је пријављено 130 представа из 31 земље света – колики је изазов за вас као селектора, снаћи се у оволиком изобиљу и пронаћи десетак оних најбољих?
– Пре свега, у питању је дуготрајан процес гледања, а потом и селектирања виђених представа. Узмимо да је просечна дужина представа 45 минута (у распону од 30 до 70 минута), то чини 5.850 минута, или око 100 сати аудио-визуелног материјала. Предност је да пријаве стижу у дужем временском периоду, од неколико месеци, тако да се све то може распоредити на дане и сате стрпљивог посматрања и бележења утисака. Уз сваку представу стављам ознаке које мени значе, од плуса (+) до минуса (-), или звездице (*). То је прва селекција.
Следи друга, када поново гледам представе са ознаком плус, као и оне са звездицом, да проверим колико ме први утисак изневерио, тада правим ширу селекцију. Када сагледам колико је представа у тој селекцији, онда их распоређујем у две групе: А и Б. Шаљу се позиви, најпре представама и позориштима из А групе, а, уколико неко од њих не може да прихвати позив за учешће на Фестивалу, онда посежемо за списком из групе Б и допуњавамо селекцију. Због короне, као и других отежавајућих околности, а свака земља има своје, до последњег тренутка је неизвесно ко ће од одабраних моћи да дође и обрадује нас својим учешћем на Фестивалу.
Ове године су на програму две представе из Србије. Којим критеријумом сте се руководили приликом одабира тих представа и како видите тренутну продукцији дечијих позоришта из Србије, у односу на европску и глобалну?
– У Србији, последњих година, продукција представа за децу и младе, а нарочито луткарске представе, врло је оскудна, али још увек нека позоришта успевају да одрже и квалитет и квантитет нових представа. Ове године одлучио сам се за представу Позоришта за децу из Крагујевца, који до сада нису учествовали на нашем Фестивалу, а имају одличне глумце, позивају најбоље луткарске редитеље, тако да их очекујемо са нестрпљењем јер нам доносе изузетну представу за најмлађе, “Бамби”, у режији запаженог и награђиваног на Фестивалу у Суботици, Јакоба Максимова. Дечије позориште из Суботице такође, већ годинама својим учешћем потврђује високе стандарде и уметничке домете својих луткарских представа.
Као и сваке године, представе долазе са различитих и разноврсних поднебља. Колике су разлике између дечијиих позоришта у европском контексту, и оних који долазе из Кине, Бразила, и других удаљених земаља? У којој мери постоји културолошки јаз, а у којој оно што нас све спаја кроз универзалне теме и приступ?
– Не бих користио термин “јаз”, него различитост, која доноси богатство, од колективних до индивидуалних искустава у раду са лутком, маском, драмском игром, различитих цивилизација, у чијем средишту је лутка и дете, коме се она обраћа.
Азијска позоришта негују традиционалне луткарске технике и представе које су засноване на националним митовима и спевовима. Они имају дугу традицију, одличне школе и представе које испуњавају високе захтеве, како у техничком извођењу, тако и у уметничким резултатима. Увек смо почаствовани ако неко из тих земаља може да прихвати позив и дође на наш Фестивал.
Јужна Америка или Африка, то је већ сасвим друкчија луткарска уметност, углавном заснована на локалним предањима и фолклору. Иран се сваке године пријављује са неколико представа, али, нажалост, нису били у могућности и да се одазову позивима. Нешто од њихове луткарске традиције откриће нам се кроз учешће аутора из Ирана на Међународном научном форуму.
Споменули сте раније да је све више представа без текста, са фокусом на светлосно-звучне ефекте, сценски покрет, анимацију лутака и њихов универзални језик геста и покрета. Због чега мислите да је то случај, и шта нам говори та тенденција?
– Повратак оном што је примарно луткарској представи, а то је покрет, односно анимација лутака, јер сам текст припада, пре свега, тзв. литерарном или драмском позоришту, док се лутка најбоље изражава без речи, гестовима и кретњама, праћеним музиком и светлосним ефектима. То је универзални језик лутке, разумљив свуда и свима, како одраслима, тако и деци.
Прошле године је део фестивалског програма, из добро познатих разлога, приказан као биоскопска пројекција. Са ове временске дистанце, шта нам прошлогодишње искуство говори о доживљају дечијег позоришта у различитим форматима?
– Представе за децу и младе најснажније су када имају интеракцију са публиком којој су намењене. Ипак, када су снимљене са више камера, при том и измонтиране, значи квалитетно испродуциране, неке од престава не губе много ни у индиректном контакту, односно преко биоскопског платна, видео-бима, или ТВ екрана. Нуде, свакако, више од информација, понекад и потпун уметнички доживљај, реализован кроз лутке, или драмску представу.
Колико сте, као неко ко је дуго присутан у свету дечијег позоришта и стваралаштва, у контакту са различитим узрастима деце, и колико имате прилике да слушате њихове коментаре на разне представе? Који су то дечији доживљаји фестивала који су вама нарочито занимљиви и значајни?
– Деценијама сам са децом у публици, и гледамо представе, свако са својим интересовањима и искуствима. Када је представа добра, пођеднако уживамо. Деца имају своје фаворите, привлачи их акција, добри сонгови, атрактивне лутке и сценографија, али могу да прате и причу, најчешће из њихове пред/школске лектире. Деца се уживљавају у оно што се дешава на сцени, навијају за своје јунаке. Али понекад умеју да примете и оно што одрасло око, ма колико искусно, не види, или му не придаје значај. Та запажања могу да скрену пажњу на неки детаљ, на неки елемент представе који може бити пресудан у даљој судбини саме представе, њеном пријему код публике, па и код позоришне критике. Зато треба седети с децом у сали и ослушкивати њихове реакције, по њима се најбоље види да ли је представа предугачка, да ли је досадна, или је занимљива, пријемчива и подстицајна за публику којој је намењена.
Н. Марковић
