НИНИНЕ МУСТРЕ: Чему недаће?

Свака нежељена ситуација у животу, ма колико болна у почетку, на крају се покаже као савршена прилика за напредак, развој, раст, учење, освешћивање, сазревање... зависи ко је шта тренутно у стању да искуси.
nina martinovic, Privatna arhiva
Фото: Приватна архива

Неопходно је да обраћам пажњу на то шта се дешава, a не зашто ми се дешава.

Трагични губитак вољене особе, пред мене је својевремено ставио неколико озбиљних и тешких задатака. Након првог шока који ме је паралисао, почела сам да тражим начине како да своју тугу исплачем, а да се не заглибим још дубље у њој. Већ сам добро познавала свој одбрамбени систем потискивања оних емоција које ми не пријају, па сам будно пазила да ми се то не дешава, иако је бол била таквог интензитета да је тешко ту било шта могло да се потисне.

Као особа која има велики број пратилаца, као и врло утицајне емисије иза себе, осећала сам одговорност да на делу и на сопственом примеру покажем како са што мање негативних последица преживети велике патње као што је губитак вољене особе. Неколико година пре тога, отишла је моја мама, али тада сам и поред дугогодишње припреме за „оно најгоре“ врло трауматично поднела њен одлазак.

Осећаји бесмисла, туге и кривице изједали су ме годинама после тога и оставили дубок траг у мом каснијем животу. Поред хомеопатских препарата који су одмах видно стабилизовали мој енергетски систем, овога пута, губитак је донео и једну нову свесност. Фокусирала сам се временом све више на оно што сам у тој дивној вези добила и научила, а не на оно што сам изгубила. Тачније, фокусирала сам се на захвалност. Како су дани пролазили, ја сам проналазила све више ситуација на којима сам била захвална. Изговарала бих речи захвалности десетинама пута на дан.

Сећала сам се неких речи, догађаја, ситуација и та су осећања врло брзо прешла у аутоматизам: када год би ме обузела туга, ја бих се сетила неких лепих заједничких тренутака и сузе више не би биле горке него некако меке, топле и доносиле су олакшање. Временом сам се уверила да љубав коју осећам и даље живи и испуњава ми срце, чак и кад објекат те љубави више физички није ту.

Није ни вибрација љубави физичка, па је опет осећам, а имати љубав у себи, то се много пута показало као најбољи лек за било које стање у којем сам се налазила. Верујем да је такво гледиште на било коју нежељену ситуацију прилично корисно. Када нешто не могу да променим, када су околности једноставно такве какве су, онда им се прилагодим, трудећи се да не нашкодим ни себи ни другима.

Иако ми се не допадају тренутне околности, трудим се да одржавам своју енергију што чистијом, што вишом, а то постижем кроз осећај захвалности. Захвална сам на ономе што могу, на ономе што јесам, на ономе што могу да будем. Захвалност отвара срце и буди ми леп осећај у целом бићу. Буди се и све више јача поверење у живот. Знам да ме живот неће изневерити, јер ми се много пута чинило да се управо то дешавало, а заправо ме је живот оснаживао за неко ново искуство, за неко боље, лепше и светлије сутра. Недаће служе за то да из њих нешто научимо и да бољи постанемо. А од нас зависи да ли ћемо.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.5812
Најновије вести