ЧИКАГО Америчка готика на обали Мичигена

Пре безмало сто година, 27. јула 1919. црни младић Јуџин Вилијам прешао је на белачки део расно подељене плаже на обали језера Мичиген у Чикагу.
Ekološki obojena reka: Čikago na Dan Sv. Patrika foto: privatna arhiva
Фото: Еколошки обојена река: Чикаго на Дан Св. Патрика фото: приватна архива

Један белац га је погодио каменом, несрећни Јуџин је пао у воду и удавио се. Овај догађај био је окидач за вишедневне расне немире у Чикагу у којима је погинуло 38 људи (25 црнаца и 13 белаца). Био је ово најтрагичнији догађај током “Црвеног лета” 1919. када је у серији расних нереда широм САД погинуло више од 150 људи. Потресне фотографије ових догађаја које је снимио Јун Фужита, славни чикашки фотограф јапанског порекла, привукле су моју пажњу у Историјском музеју Чикага.

Век касније, агенцијска вест прошле недеље гласила је овако: Чикаго је добио прву Афроамериканку градоначелницу Лори Лајтфут, која је отворено геј и потпуно нова у политици. Обећала је реформе, сређивање градског буџета и рат криминалу. Са тим програмом остварила је предност од скоро 50 процената испред дугогодишње политичарке Тони Преквинкл, такође Афроамериканке. На националном нивоу један од три табуа пре 11 година оборио је Обама – био је први Афроамериканац на челу САД, још је остало да на то место дође жена и ЛГБТ особа. У чикашкој градоначелници Лори “разбила” су се сва три табуа.

Субота уочи Светог Патрика који је 17. марта по традицији је дан када се у Чикагу река боји у зелено и одржава велика парада у част највећег свеца у Ираца. Већ за доручком у хотелу запажам да готово сви гости имају неки зелени детаљ на себи. Сви се крећу у правцу реке Чикаго коју од 1962. Унија водоинсталатера града боји у зелено. Тајни рецепт чикашких водоинсталатера који воду претвара у флоресценту зелену течност налик нуклераном отпаду – органског је састава и потпуно безбедан за природну средину. Хиљаде људи које су се ујутро тискале око обала реке око поднева слива се на Columbus Drive авенију којом ће проћи парада у којој учествују десетине музичких и плесних група, црквених хорова, оркестара, спонзора…  “Облак” или “Пасуљ” како је у Чикагу зову, гигантска скулптура у Миленијумском парку која је 2006. постала заштитни знак и вероватно најчешће фотографисани мотив града. Британски уметник индијског порекла Аниш Капур победио је на међународном конкурсу и направио 100 тона тешку челичну скулптуру инспирисан обликом и изгледом течне живе. “Облак” се појављивао у бројним филмовима, серијама и музичким спотовима, међутим само једном се аутор одлучио на тужбу. Наиме, 2017. је NRA (National Rifle Association) – асоцијација која се бави промоцијом оружија и  бори против ограничавања његове употребе – снимила је спот у којем се појављује “Облак”. Капур је одмах тужио NRA захтевајући да се спот повуче и годину дана касније добио спор па је асоцијација избацила кадар са “Облаком” из свог видеа.


Фото: Америчка готика: Чувена слика Гранта Вуда из 1930. фото: приватна архива

 

Како је чувени уметник прославио
свог зубара

 

Оно што је у Њујорку Метрополитан музеј, у Чикагу је The Art Institute of Chicago -  који чува на десетине хиљада вредних уметничких дела из целог света од Шагалових витража преко Ван Гогове “Спаваће собе” и Матисових “Купача на реци” до иконе америчке уметности и вероватно најпознатије слике настале у САД – “Америчке готике” Гранта Вуда који је замолио свог зубара и његову сестру да му позирају у улози фармера и његове неудате кћерке.

 


 

Раскошна грађанска кућа Самуела Никерсона на углу Erie Str. и Wabash Ave. саграђана 1873, две године након великог пожара који је у два дана прогутао готово цео центар Чикага, данас је The Richard H. Driehaus Museum у којем се налази колекција намештаја и других предмета из тзв. “Позлаћене ере”. Израз “Позлаћена ера” (“Gilded Age”) појављује се први пут те исте 1873. године у истоименој сатиричној новели Марка Твена и данас се реферише на период великог индустријског напредка САД од краја грађанског рата 1865. до почетка Првог светског рата. “Позлаћена” а не “златна” је због тога што је у тим деценијама дошло до наглог богаћења бројних породица (Вандербилди, Рокфелери, Фрикови, Карнегијеви, Гугенхајмови, Морганови…) али и великог сиромашења радничких слојева. У великој трпезарији куће постављена је инсталација која представља измену перцепције друштвених улога у “Позлаћеној ери” – за свечаним трпезаријским столом су први пут и Афроамериканци, промењена је и улога жена…

Бранко Паликућа, рођени је Ужичанин, у Чикагу је од 1988. године. Данас је власник неколико ресторана у граду и добро познаје сцену. У његовом ресторану “Topaz Café” вечерамо са Бранком и његовим пријатељима, ту је и Игор Микља који путује Америком и снима репортажу о српским спортистима који су постигли велике успехе у САД. Прича нам како се богати Јевреји из Чикага све више селе на Флориду па му тако одлазе најбоље муштерије.

Колега Антоније Ковачевић у Чикагу је годину дана, као и многи наши људи ради по неколико послова – организује наступе певача са Балкана, ради са камионима, покреће портале намењене људима са простора бивше Југославије који живе у Чикагу и околини. Прича ми како су друге емигрантске заједнице попут Пољака, Ираца или Италијана много повезаније и више помажу новопридошлим земљацима него када је реч о Србима. Док пијемо пиво у мексичком ресторану, Антоније ми објашњава како „Мексиканци одржавају машину у раду“: „Они раде све тешке и физичке послове – кувају, чисте, граде... Они су вредни, спремни да раде за мале плате...“. Најгори слој друштва је, каже тзв. „њхите трасх“...белци са маргине који верују да је довољно то што су бели да их чини бољима од „обојених“ и миграната, не желе ништа да раде, непоуздани су...

Тачан број Срба у Чикагу није познат, а процењује се да их има више стотина хиљада, далеко највише у САД. Први српски имигранти стигли су у град на обали језера Мичиген - познат по пици са дебелим тестом, “Чикаго Булсима” и Ал Капонеу - још крајем 19. века.

Фото: Базен у хотелу „InterContinental” памти Џонија Вајсмилера и Естер Вилијамс фото: приватна архива

Поред Срба у Чикагу у мањем броју живе и Хрвати, Бошњаци и остали народи са простора бивше Југославије. Један Хрват и Југословен оставио је за собом још један (тачније два) заштитна знака Чикага. Реч је о чувеним скулптурама Индијанаца (“Копљаник” и “Стрелац”) које је Иван Мештровић извајао у Загребу 1928. године и послао их у Чикаго. Савршеним линијама мишића коња и индијанских ратника на њима – недостају само копље и лук и стрела. Наиме, “Копљаник” нема копље и “Стрелац” нема лук и стрелу – остављено је посматрачу да их измашта…

Још један значајан јубилеј је ове године – век од увођења Прохибиције, тј. забране производње и точења алкохола у Америци која је уведена 18. Амадманом на Устав САД 1919. године и укинута 1933. Током тих 14 година – процветала је чишашка музичка и клупска сцена, а паралелно са њом и гангстерски кланови који су се обрачунавали до истребљења. Фотографија горе поменутог Јуна Фужите “Масакр на Дан Светог Валентина” настала је после ганстерског обрачуна 14. Фебруара 1929. када је сурово ликвидирано седам чланова North Side Ganga.

Век након расних немира на чело Чикага дошла је жена, Афроамериканка и припадница ЛГБТ популације. Хоће ли успети да се избори са криминалом и корупцијом остаје нам да видимо. Око овог другог могла би да се посаветује са Родом Благојевичем, Србином и бившим гувернером државе Илиноис који је 2011. осуђен због корупције. Морала би у том случају да га посети у Федералном затвору у Чикагу где Благојевић издржава своју 14-годишњу затворску казну.

Роберт Чобан

EUR/RSD 117.9693
Најновије вести