АНЂЕЛА ЈОВАНОВИЋ, ГЛУМИЦА Ташану има свака жена у себи

Филм „Нечиста крв: Грех предака” донео је на биоскопско платно причу која говори о Хаџи Трифуну, угледном српском трговцу, који покушава да очува мир са турским властима, али и одржи свој углед и утицај у Врању, важној турској варошици у близини границе са ослобођеном Србијом.
1
Фото: Дневник/ В. Фифа

Док Трифун припрема два сина да га наследе на позицији вође међу српским народом, муке му стварају не само моћни турски бегови него и сама његова породица. Једну од чланица његове породице, снају Ташану која је због преране смрти мужа осуђена да буде затворена у сопственој кући, игра млада глумица Анђела Јовановић. Она је у интервјуу за наш лист истакла да сваким гледањем овог филма све више схвата његову вредност и важност, која се по њеном мишљењу пре свега огледа у томе да је настао кроз три различите генерације - по мотивима Боре Станковића, које је написао Војислав Нановић, чије је дело адаптирала Милена Марковић.

 – Мислим да овај филм важан и због историјског контекста који је обележио нашу земљу и који се уткао у наш менталитет. Филм говори о времену које се дешава 20 година пре оног у делу „Нечиста крв” и у њему је приказана генеза греха, условно речено. Поставља се питање да ли ми можемо да окајемо грехе својих предака. Мислим да овај филм говори о важном делу наше историје и, што је још лепше, не романтизује га, већ реално приказује то време. Мислим да је јако важно да један филм говори своју истину. Осим тога, важан је у данашњем времену јер преипистујемо тај однос мушкараца и жена костантно, а овај филм нам показује да се јесмо померили, али и даље не толико колико мислимо да јесмо догурали. Пуно је ту питања која се покрећу, а мислим да је лепота овог филма то што  даје увид и поставља питања – рекла је на почетку разговора на новосадској премијери филма уприличеној у биоскопу „Арена Синеплекс“ глумица Анђела Јовановић.

У филму играте јаку и комплексну личност, јунакињу која не пристаје на будео део друштвених оквира. Препознајете ли Ташане данас, ако се изместимо неколико векова касније?

– Ташану има свака српска жена у себи. Она је симбол за слободу, односно, она представља борбу за слободу. Она је борба у нама која неће да погне главу и неће да се препусти животу, већ она преузима одговорност за свој живот и узима палицу моћи над својим животом, што апсолутно заслужује. Друго, она није неко ко одлучи, а има прилику за то, да напусти децу и породицу. Ипак она одлучује да не побегне јер ни бег није једино решење. Она је револуционар на неки начин. Неко је ко каже: „Не, ово није у реду. Не, хоћу да живим живот какав треба да живим”. Она је неко коме муж рано умире и због тога мора да буде затворена и закопана жива до краја свог живота. Ето, ми смо били затворени прошле године у карантину па видимо како је то психички утицало на нас, а Ташана је жена која је сама у карантину две године, која не може да изађе са децом да се поигра у дворишту. То су врло озбиљни улози у овом филму. Осећала сам велику одговорност у овом филму и желела сам да се пустим цела. Бацила сам се у ову улогу пуним срцем и дала сам део своје душе и показала своју унутрашњост. Нисам се стидела и драго ми је што сам то урадила јер сматрам да уметник мора да има нешто да каже, а не да је само извођач. Ја не желим да будем извођач радова, већ да будем неко ко свему даје своју аутентичну црту. Надам се да сам успела у томе.

Гледамо вас тренутно у улози још једне јаке женске личности - Софије у Швиндлерима. Је л’ дошло време да жене буду водиље једне приче у домаћој кинематографији?

– Да, жене преузимају ствар у своје руке. У тој серији смо имале чак и редитељку Слободанку Радун, а ја пре тога никада нисам радила са редитељкама. Било ми је занимљиво искуство да из женског угла испричамо причу. Мислим да је дошло време за то, јер то је свуда у свету већ тако. Имамо хрпу британских, америчких и француских серија у којима главне улоге имају жене. Ми овде имамо огромну разлику па на седам, осам мушких улога имамо тек две женске. Мора да дође до баланса јер су жене толико занимљива бића и имају да кажу много тога, а не да буду само лепе и у функцији.

„Швиндлери” углавном никога нису оставили равнодушним посебно због споја различитих жанрова у којима је серија снимљена. Како сте ви доживели причу о преварантима из прошлог века?

– Јако сам се обрадовала када сам прочитала тај сценарио јер сам помислила да је то нешто што никада није рађено код нас на овај начин. Подсетило ме мало на „Маратонце” и Нушића. Била ми је аутентична та наша прича и наш смисао за црни хумор којим ми јако добро владамо. Он не мора увек свима да се свиди. Ја сам увек за мало скупљи хумор, који народ натера да се запита, да схвати фору, заголица машту и натера да размишљају, него за нешто што је јефтино и што можеш да пратиш у  пролазу.


Студентски живот као најбоље искуство

Реткост је да млада глумица добије прилику да оде на усавршавање у иностранствo, а ви сте у тренутку пробоја на сцену напустили земљу и отишли у Лондон. Колико вам је тај корак био тежак и како се генерално борите са изласком из зоне комфора?

– Нисам добила прилику, већ сам се за њу изборила. Нашла сам мастер студије „Глума пред камером” које сам и желела, а видела сам да има 2.000 људи из целог света који исто желе да их упишу, а да они примају само 20. Рекла сам себи да ћу отићи на аудицију и спремити све што треба и да, ако се деси да од 2.000 људи прођем, морам да одем у Лондон, а ако се не деси онда мени овде све иде како треба и то је то (смех). Имала сам потребу за образовањем. Мој дека је са 86 година свако вече 45 минута пред спавање читао без поговора да би нешто учио и радио на себи. Ја сам схватила да желим да кренем тим стопама. Када су ми јавили да сам прошла прво сам почела да плачем јер нисам желела да идем од својих родитеља, а онда сам схватила да је један одсто људи из целог света успело да се упише и да морам да одем. Скупила сам паре, позајмила део од мојих и само отишла. Живела сам студентским животом, имала сам цимере, а пре тога сам била сама у свом стану три године. Тако да ми се живот променио из корена и мислим да ми је то најбоље искуство које сам имала у свом животу. И као човек и као глумица. Тамо сам стварно радила са озбиљним глумачким педагозима и пуно тога сам научила, што намеравам овде да радим и искористим то знање.


Да, заиста, у овој серији нема јефтиних фора...  

– Стварно нема. Није се ишло на подилажење публици, него је фокус на причи. Мислим да је јако занимљива прича серије. Мој лик је добио доста простора у наставку. Видели смо да је једна паланачка принцеза заправо и интелигентна, али и наивна. Све њене особине су испливале на видело, као и то да и она има неку своју муку и да, иако је богата градоначелникова ћерка, и она има неку своју бол, па је љубоморна и жели љубав.

Фото: Дневник/ В. Фифа

У серији играте са оцем и мајком у истом кадру. Колико вам је у почетку било значајно да их упознајете и у кадру, да видите како дишу пред камером?

– То сам просто прихватила још када смо читали сценарио. Ишла сам код њих кући у Земун, радили смо пробе породичне сцене и причали о њима, како да их учинимо што бољим, природнијим и занимљивијим. Већ тада сам знала шта ме очекује од њих. Додуше, неколико пута ме је Драган засмејао па нисам могла да се суздржим или смо се све троје смејали (смех). Ретко се то дешава, доста смо професионални на сету. Поштујемо се генерално. Поштовање је нешто што се јако негује у мојој породици и сматрам да је важно према сваком бићу имати поштовање, а поготово према родитељу. Увек смо сви међусобно имали поштовање једни према другима па је то онда пренесено и на сет и донело неки креативан простор за рад. Имамо сличан смисао за хумор и једнако размишљамо о глуми па ми је лако да радим са њима. Волим да радим са колегама који су старији од мене и искуснији. И Драган и Бранка имају толико искуства пред камером колико ја вероватно немам година живота. Озбиљни су то глумци и веома ми је занимљиво да играм са њима. 

Ускоро ћемо вас опет гледати и у наставку серије „Радио Милева”. Шта нас очекује у новим епизодама?

– Очекује вас свашта. То је једна лепа серија и пројекат у којем се осећам изузетно пријатно. Већину техничке екипе чине људи који су радили на серији „Војна академија”, који знају од кад сам била дете са факултета, а сада сам потпуно друга особа и глумица. Дуго се знамо па се на сету осећам стварно као да сам са родбином (смех). Дивно ми је да сарађујем са Анђелком Прпић, као и са Олгом Одановић, једном од наших најбољих глумица од које учим у сваком тренутку. У сваком кадру гледам шта ради и заљубљујем се у њу. Снимала сам сад пуно са Николом Којом, чији је живот пред камерама дужи него мој живот дупло (смех). Серију чини тај фини  хумор, који није појефтињен, није вулгаран, пријемчив је свима. Серија има леп темпо, не напада те у целој овој гужви са временом, већ даје неки мир кад је гледаш.

Владимир Бијелић

фото: Вања Фифа

 

 

 

EUR/RSD 117.5780
Најновије вести