Бандовић: Не верујем да постоји зао човек, само слаб

ПАЛИЋ: Светска премијера домаћег филма "Име народа" Дарка Бајића о Светозару Милетићу свечано је одржана прве вечери 12. септембра на Фестивалу Европског филма Палић, а главни глумац Љубомир Бандовић за Танјуг открива да је за ову улогу доста проучавао чувени споменик Милетића на Тргу Слободе у Новом Саду.
Ljubormir Bandović kao Svetozar Miletić u filmu „Ime naroda” Foto: privatna arhiva
Фото: Љубормир Бандовић као Светозар Милетић у филму „Име народа” Фото: приватна архива

Значајан политичар, адвокар, новинар, издавач, најмлађи у историји градоначелник “Српске Атине”, Милетић је оставио дубоког трага у истрајној и пожртвованој борби за српски језик и признавање свог народа у Аустро-Угарској, друге половине 19. века.

Кроз веома обиман садржај филма публика прати биографску историјску драму ретко освешћеног човека, где се огледа и однос који је имао са својом ћерком Милицом и супругом Анком, уз неминовне сукобе са разним политичким противницима.

Да ли данас постоје хероји, непролазне величине, колико су нам они потребни, да ли недостају, једно је од питања са којим започињемо разговор са главним глумцем.

Бандовић се притом одмах подсети слике чувеног протеста у јуну давне 1989. године када је један младић - студент у Пекингу, на чувеном тргу Тијенанмен, голих руку кренуо на тенкове, као отпор тоталитарном режиму.

"Тај човек је имао само кесе у рукама, и није одлучио тог дана да устане из кревета и постане херој, само је ушао у продавницу, и када је изашао, видео је на улицама како иде тенк против његовог народа, и онда је постао симбол слободе и отпора”, направио је јасну паралелу филмски Светозар Милетић, иначе један од најзапосленијих глумаца у Србији."Милетићу се десило нешто страшно, наравно и његовом народу, и онда је од Бога добио снагу, речитост, истинољубивост, што је морао да стави у службу, а постоје људи који се крију од истине да не би угрозили своју сигурну плату", прецизира Бандовић и додаје како не мисли да је много паметно када се увече протестује, и ујутру се иде на посао, а да данас ти људи вероватно знају то што је Милетић некада знао.

Опет, разуме глумац и ту страну, јер ти људи данас имају кредите у швајцарцима, децу у иностранству коју морају да школују, данас су године гладније него икада пре.

Бандовић је имао у каријери улоге које је играо према стварним личностима из историје, као у серијалу “Заборављени умови Србије”, тумачио је и Аписа у мини серији “Последња аудијенција”, мада је већи део опуса играо потпуно фиктивне јунаке према оригиналним текстовима, драмама разних аутора на филму, серијама или представама.

Ипак, питање за њега је да ли је глумцу лакше да гради лик према историјској личности или према комплетно измишљеном јунаку према нечијем сценарију?

На ову тему он сматра да је најлакше о томе говорити после свега, када процес рада прође, јер ако глумац крене да се уплиће у разне чворове који постоје само у фикцији, онда неће добро урадити улогу.

“Глумци генерално имају тенденцију ка погрешној врсти концентрације, односно, кад радимо Шекспира, као да нам је више исправљена кичма, него када радимо савременог аутора, а мислим да је то замка, јер о свему томе је потребно размишљати у припреми улоге и након ње, али док се улога “производи”, мора да се верује својим инстинктима”, анализира све потанко Бандовић.

Како напомиње, већ пуних 30 година не силази са сцене, добра филмска и телевизијска каријера му је ту, а инстинкт о коме говори, довео га је ту где је сада.

"Неопходно је калити се на задацима, јер не постоје главне и споредне улоге, већ само већи или мањи задаци, као што не постоје ни позитивци и негативци, већ разни пориви зашто неки људи нешто раде, самим тим ја лично не верујем да постоји зао човек, он је само слаб, и треба га разумети", суптилно јунак серија “Вратиће се роде”, “Јужни ветар” и “Војна академија” објашњава систем глуме и одбрану својих ликова.

“Ево у књижевности и кинематографији већ стотину година ми не можемо да убијемо Дракулу, а нису се сетили да га опоје, да му опросте грехе, већ сви хоће силом на силу, и онда се он увек враћа, као свако зло, а мислим да га морамо разумети, прихватити, сачекати га да отплаче своје сузе, па и сутрадан разумети да није способан да произведе само добро, јер ће живети ехо свог живота дуже време", поетично је Бандовић приближио једног од највећих негативаца икада.

И како каже, све су то референце о којима размишља када прави своје улоге.

О Милетићу је рекао недавно, да су у припреми филма знали о њему само неке основне податке, да је имао снажну речитост, правдољубље, харизматичну појаву, али пита се глумац - шта је то баш карактеристично у њему?

"Онда ми је редитељ Дарко Бајић рекао да мало гледам споменик Милетићу, аутора Ивана Мештровића, у Новом Саду, и тако смо се ухватили за ту руку која је постала веома заразна, јер се и Јаша Томић у филму тако понео са руком, као што је заразна била и та његова снага, идеја, да се бори", прича о свом храбром јунаку, стварној личности коју је уверљиво тумачио у најновијем филму.

По њему, не може да се пренебрегне добар фудбалер, који само седи на клупи, а кад ће онда добити прилику…

“Тако је и тада било сазрело време да неко иступи и каже - стоп, хоћу ћирилицу и одакле теби право да ми је забраниш?”.

Импресивна каријера броји на десетине улога на филму, театру, и серијама, чак постоји податак на чувеном филмском сајту ИМДБ да је до сада снимио 88 званичних наслова за мали и велики екран.

Ипак, ово је сада практично њему прва главна улога на филму, мада је имао заиста и веома доминантну улогу недавно у ратном остварењу “Заспанка за војнике” Предрага Гаге Антонијевића.

Постоји ли код глумца велики притисак и одговорност када тумачи централну носећу улогу какав је Милетић, питање је које сигурно многе занима, а звезда серијала “Оно као љубав”, “Чизмаши” или “Немој да звоцаш” сматра да код њега то никако не постоји, он барем то не доживљава тако, јер тренутно је његово пролазно време добро, и сматра да вероватно улива поверење својим радом, тако да му људи дају све веће улоге.

“Рецимо, управо споменута “Заспанка за војнике” није о мајору, већ о поручнику Васиљевићу и Александру, али је мој лик мајора ту да све време обезбеди драмски сукоб, као што и овај филм не доживљавам да је првенствено о Светозару Милетићу, он је о његовој ћерки Милици”, објашњава распон “снага” глумаца у филму.

Харизматичан и талентован глумац има став да бити на Балкану тада родоначелник борбе за женска права, испред свог времена, то је могла само Светозарева ћерка Милица Милетић, уз помоћ оца и мајке, као и човека који је искрено заволи, Јашу Томића.

“Немам потребу да играм само главне улоге и да сматрам да ми оне припадају, или ево попео сам се на врх брда, не, ја ћу и за петопарац да се ухватим, као и за “главњака” (главну улогу), кад је занимљиво, кад је “масно”, има шта да се игра”, акцентује свој сензибилитет.

“Волим да су ми ликови “живи”, да су негативци заправо слабићи, а да су ми добрице потенцијални хероји, јер бело јесте бело, али када се наслони на црно, тек тада се виде нијансе које провејавају, и морам улоге да правим из контраста, и да тако размишљам”.

Открива и један податак, да Руси посао глуме зову - служба, а управо ће Бандовић имати филм и на затварању фестивала на Палићу сутра увече - “Хотел Београд” уз Милоша Биковића, у режији руског аутора Константина Статскија.

“Глума је старија од мене, и није ме позвала и угостила у своју кућу, тако да ја себе сматрам да сам само успутни гост, прихваћен, и не смем сада да узлетим и да мислим како ми свака улога припада, онда ћу ту следећу ролу да упропастим”.

Бандовић је имао у каријери заједничке пројекте на позорници и филму са нашим великим глумцем којег на жалост тако ођедном више нема већ више од две године - Небојша Глоговац, што је био шок за све, и дан данас делује као да је све то био сам ружан сан.

А сада је у овом филму “Име народа” делио екран са још једним бескрајним талентом, који се после 20 година вратио да снима у Србији, и сада ради пуном паром у серијама и филмовима - Жарко Лаушевић.

И како је радити са великим Жарком, питање је за Бандовића, који се одмах искрено насмеши, онако од срца, чисто, застане, направи само кратку паузу у разговору, а онда настави овим редом.

“Како је играти фудбал са Пелетом или са Месијем?”, метафорично се изразио.

“Посебно када ти иде лопта, када је у позицији голгетера, и кажу скаут је на терену због мене, а ја сам своје скауте већ имао”, поређење са фудбалом на овако сликовит начин је било неминовно.

А онда препричава Бандовић ситуацију са снимања филма “Име народа”, где Лаушевић тумачи највећег песника за децу Јована Јовановића Змаја.

"Деси се да ми током снимања изађе Лаушевић из сцене - укључи се камера, он заврши свој део и изађе скроз из просторије, а ја останем у крупном плану, и како сам човек из позоришта, ја наставим да играм, све док не чујем “стоп”, и кад се он врати, да глумимо, питам га шта то ради, а он ми кратко одговори - “Играм за тебе”.

Онда само додаје: “Ето, то је Жарко, само он не би можда волео да га овако јавно хвалим, јер је тако скроман и диван човек, али стварно је права сигурица”.

Даље детаљно препричава друге анегдоте, односно околности са снимања уз Лаушевића, који се вратио ономе у чему је најбољи - снимању филмова и ТВ серија као на покретној траци.

“Првих дана снимања је била скупштина политичке странке, где су били ликови Јаше и Мише, а онда се појави Жарко као Јова Змај, и та његова рука на мом рамену, била ми је тако потребна приватно, да осетим са његове стране подршку као да ми каже - “веруј, настави, само ради”.

Бандовића ће публика гледати ускоро у ТВ серијама “Кости” и “Једини излаз” (такође као филм), а тренутно снима две мини серије - “Породица” и “Нечиста крв”, која ће се пребацити и на велико платно под називом “Хаџијино звоно”.

Осим тога, активан је у позоришту, прво је имао премијеру у ЈДП пред пандемију у марту - “Путујуће позориште Шопаловић” у режији Јагоша Марковића, док сада спрема веома тешку и трагичну грађанску драму “Пучина” Бранислава Нушића (који овде није комедиограф ни најмање), у истом позоришту, под редитељком палицом Егона Савина.

Како је спремати овај комад у доба короне, данас, сада, овде?

“На сваких 20 минута се сви у екипи подсећамо да је то писано 1900. године”, прво је што каже о “Пучини” Бандовић.

”Сада можемо данашњу гардеробу да обучемо, тренерке, патике, узмемо мобилне телефоне, и тако одиграмо ту представу, то је исти начин како људима који су блиски власти, а близу шведског стола није ништа гадно, како ће газити преко лешева и своје деце ако треба само да се задрже на тој власти”.

Он сматра како све чине да буду оно што им је уметнички позив, а то је коректив друштва, јер време је данас такво.

“Мислим да се најбоља поезија стварала у блату, а не у дворцима, а најбољи филмови су се снимали у кафанама са герилском продукцијом, тако можда и ово време доноси неко ново искушење за све нас, мало на тврдо да се види ко смо, а наше је да се одредимо према томе”, закључује ову причу нови Светозар Милетић великог екрана.

EUR/RSD 117.5929
Најновије вести