Филм прати Владу, возача камиона, у току НАТО бомбардовања Србије 1999. године, који док пролази кроз непознате пределе, окружен последицама рата, не зна и не жели да зна шта је то што превози, али тај товар временом постаје његов терет.
Главонић каже да је 2009. године прочитао два чланка - један је био о возачу који је превозио непознати терет с Косова до Београда, а други о предметима који су ископани из масовне гробнице у Батајници.
Из сусрета та два чланка добио је идеју да сними филм за који је тек касније схватио да је заправо о томе шта је једна генерација оставила другој.
У току једног дана пратимо човека у откривању истине, не само о свом послу, себи и својој земљи, него и истине коју је после поново прекрила тишина и ћутња и то је оно што је остављено, не само ратови, злочини, него и та тишина и ћутња која их прати већ скоро 20 година након свега.
Мој филм је о ћутњи и томе како артикулисати те приче, објаснио је Главонић.
Десет година након бомбардовања, Главонић је открио причу о којој нико није знао више од основне информације.
Када сам схватио да никог не занима да сазна више о томе, увидео сам да ми је та незаинтересованост занимљива, да се од тог места и догађаја направи нешто што би било место знања и учења о нашој блиској прошлости, рекао је аутор награђиваних документараца „Живан прави панк фестивал“ (2014) и „Дубина два“ (2016).
Каже да се његово истраживање базирало на подацима доступним на интернету, углавном транскриптима са суђења, али у једном тренутку му је све то постало мање битно.
То је постао и веома личан филм, о ономе шта ја мислим, осећам, чега се ја сећам из периода бомбардовања. Када сам се после „Дубине два“ вратио сценарију за “Терет“, још више сам га променио, то је постао други филм - филм о генерацији наших очева, не само шта су оставили нама, него шта су наследили од својих очева. Зато је то филм и о Југославији, распаду Југославије и лекцијама које можемо да научимо из тога, нагласио је Главонић.
Каже да су нам очеви оставили гомилу неиспричаних прича, тврди завет ћутње због погрешног уверења да ако се прича о тим стварима, да се прича о колективној кривици, да се тиме осуђује цео народ, што сматра погрешним.
Можда је филм борба за другачију врсту логике. Тридесет година живим у култури националне догме где све своју вредност добија у мери којој служи нацији, а ако не служи нацији, тиме не ваља. Мени је та врста логике лоша, јер се избегава прича о одговорности појединаца, рекао је Главонић.
У главном јунаку аутору је било битно да замисли неког блиског, свог оца или оца свог пријатеља, неког ко је ту међу нама, ко је у тој машинерији био шрафић и који се због жеље да помогне породици, уплео у све то.
Не мислим да су људи искључиво добри или зли. Не занима ме таква подела, нити да будем судија, већ да тиме што не показујем јасно шта он осећа, ради или мисли, отворим већи простор за публику, да се сам гледалац препозна у том човеку, да се стави у његову позицију, објаснио је Главонић.
Подвлачи да му је импрератив потрага за истином, а не да је саопштава и намеће и додаје да би волео да разговара са што више људи након што погледају филм.
Свестан сам да сваког ко прича овакве приче, чека а приори зла намера. Сматрам да филмови треба да ометају удобност и уљуљканост, да филм треба да буде каменчић у ципели. Уметник не треба да ствара декорацију за кућу или систем, него оружје против ствари које сматра лошим. Свако ко тако размишља, мора да буде спреман за нападе и критике, чак и оне неутемељене јер људи имају жељу да вриште, да захтевају правду, рекао је Главонић и изразио наду да ће „Терет“ бити приказиван и у биоскопима и на телевизији.
