Кичић је рекао Танјугу да је потребно стварати навике код млађих људи да иду у биоскоп, јер им је данас све доступно на стриминг платформама, док се некад чекао ФЕСТ да би погледали ретроспективу филмских хитова и фестивалских победника.
"Међутим, данас је то потпуно бесмислено. Неко сад може да скине било који филм месец дана после премијере. Што је потпуно изгубило смисао. А филм је колективни чин, по мени. За разлику од серије која се интимно гледа у кући, у породичним условима", оценио је Кичић.
Према његовим речима, тренутак колективног гледања на великом платну у биоскопу остаје као чин у сећању, и зато је важно да публика иде у биоскопе.
Оне је свој редитељски првенац "Реална прича" је описао као мејнстрим филм, наводећи да код нас мејнстрим филм није довољно изражен и недостаје српској кинематографији, у којој имамо као потпуне крајности ултракомерцијалне и уметничке филмове.
"Не постоји средина, мејнстрим, да може да кокетира са једним и са другим, и да гледа цела породица", оценио је глумац.
Кичић је додао да имајући у виду земљу у којој живимо треба бити објективан, и да су блокбастери у смислу новца и извођења недостижни да би то изгледало стварно добро.
Лично би волео да ради неку историјску драму, али да изгледа баш добро, али Кичић сматра да "нисмо у тој ситуацији".
Према његовим речима, код нас се у филмској индустрији промашује јер се не сагледавају околности у којима се налазимо.
Кичић је додао да као глумац, редитељ, сценариста или креатор серије има потребу да исприча причу, али у оквирима у којима то може бити урађено добро.
Према његовим речима, то је "драма, комедија, прича која говори о савременом човеку, његовим стремљењима, дилемама, проблемима, о породици као крхкој ствари данас".
У серији "Мама и тата се играју рата" се о тим стварима говори на духовит, али опет озбиљан начин, ликови пролазе "кроз најневеројатније глупости и највеће будалаштине", али је све утемељено у реалности и са лаганим отклоном.
Кичићу се чини да је серија зато допрла до публике целог региона.
"На Сарајево Филм Фестивалу смо били номиновани у шест категорија и добили шест награда. То је мени потврда да ипак радимо праву ствар, јер су гласали филмски професионалци од Vардара па до Триглава. Преко 500-600 филмских редитеља, писаца, глумаца. Мени је пуно срце и знам да је то добро", навео је глумац.
Кичић је најавио да ће за око месец и по кренути у снимање треће сезоне серије "Мама и тата се играју рата", "која ће тек бити блесава и јако узбудљива", а нагласио је да је поносан што имају Радио-телевизију Србије као озбиљног партнера.
"Када имате серију на националној телевизији, у вечери приказивања вас погледа преко милион и нешто људи. И онда има смисла, јер сви правимо серије и филмове да буду виђени", истакао је Кичић.
Почевши каријеру крајем деведесетих, у време без приватних глумачких академија, са свега неколико телевизија, озбиљан драмски програм је радио само РТС.
Кичић је напоменуо да су прва серија захваљујучи којој је стекао ширу популарност биле "Лисице" (2001), са којом се појавила генерација младих глумаца.
С друге стране играње у позоришту дало је Кичићу перспективу да може сагледати ствари касније као филмски и телевизијски редитељ, јер је за тај посао "морате да имате ширу слику и начин како ћете испричати ту причу, где ће се сви добро осећати од глумаца, да ће дати максимум".
Кичић је навео да никад неће себе режирати у позоришту, јер глумац не може реаговати на себе у сцени, нема перспективу себе, док на снимању увек погледа дубоко кадар и види да ли је добро.
"У позоришту, које је кадар који траје сат и по или два, немате прекид, не можете да изађете из тога. Не можете да направите отклон да би сад погледао себе", нагласио је глумац.
На снимању Кичић као редитељ гледа да буде јако добра атмосфера, јер верује да се из ње дешавају одличне ствари.
"Мислим да ствар лежи у доброј припреми, у добром промишљању линије ликова, у добром вођењу свих тих улога. Мислим да је то то. Наравно, никад не знаш све, али мораш да имаш идеју шта хоћеш", навео је Кичић.
Оценивши да је у глуми битни радост игре, Кичић је додао да је и етика рада јако битна у свакој уметности и послу, и да се глумци појаве у правом светлу тек после 25-30 година перманентног посла.
Кичић је рекао да је врло поносан на серију "V (Фау) ефекат" који је режирао са Ђорђем Марковиће, по сценарију Ђорђа Милосављевића и Маје Тодоровић.
"Мислим да је то једна од најузбудљивијих серија која се тренутно емитује на нашим телевизијама. У питању је трилер, мистерија. Користили смо све законитости жанра, од музике, кадрирања, покрета камере, мизансцена, тензије, злочина који се дешавају", објаснио је Кичић.
Навевши да су ликови озбиљни, а да је серија врло духовита, Кичић је рекао да су у "V (Фау) ефекат" нашли своју нишу сместивши је у свет позоришта, имајући у виду да има већ пуно екранизација детективских романа Агате Кристи, а појавили су се и филмови "Нож у леђа".
"Ово није чиста реалност као у филму 'Реална прича' или неким другим серијама. Постоје стилизација везана за целу ствар. Vладан Павић је то сликао фантастично, глумци су били стварно фантастични", навео је Кичић.
У ансамбл серији, са преко 20 улога, Кичић је свој лик ликвидирао у првом наставку да би могао да ради као редитељ даље, и "V (Фау) ефекат" описује као "стварно јако лепо искуство" причања приче која има своје законитости.
"У трилеру морате да испратите тензију, сумњу свих ликова, ко би то могао да буде. А све гледате кроз очи полицајца. Тако да је то стварно захвалан жанр за правити", навео је Кичић.
Према његовим речима, основни циљ серије "V(Фау) ефекат" као трилера и мистерије је да забави гледаоца.
Кичић је признао да избегава да гледа своје старе улоге, као и ствари које је режирао и продуцирао, знајући да би касније нешто поправио или другачије измонтирао, иако зна да је у датом тренутку дат максимум.
"Позориште је максимум овог посла. Не постоји ништа боље и узбудљивије од позоришта. Мислим да би то требало да буде најплаћенија ствар коју можете да замислите. Зато што имате глумца, представу коју управо гледате и то је најексклузивнија ствар, а поготово ако мјузикл у питању", оценио је Кичић.
Према његовим речима, потребно је инвестирати у позориште, пошто тренутна хиперпродукција снимања играног садржаја неће потрајати, јер је "ненормално да имамо 47 серија годишње" и људи ће се заситити.
"Млади глумци треба да гледају позориште, да разумеју шта је наш посао и онда ће ствари ићи некако лако", навео је Кичић.
Представа "Љубавно писмо" ће 25. марта у Атељеу 212 обележити 30 година играња, а Кичић је оценио да је то "позоришни феномен".
Према његовим речима, "Љубавно писмо" је настало у њиховој породичној кући након што је његов отац редитељ Бранко Кичић ангажовао младе драматурге Зорана Бачића и Злају Фазлагића, а представа је настала пошто првобитна идеја за телевизијску серију није прошла.
"Имао сам тада 14, 15 година, био сам код куће и разне су неке глупости које сам правио убацивали у представу, а и њихове глупости, јер су они феноменални, једни од духовитијих људи која знам", присетио се Кичић.
Када је завршившио гимназију у Русији, вратио се и погледао представу, која се већ играла, Кичић је знао текст и био му је изузетно духовит, а када је Борис Миливојевић одлучио да више не игра, указала се прилика да ускочи у поделу.
"Отац није желео да играм, иако сам знао све реплике, иако сам био на трећој години глуме. Говорио је да је то непотизам. Међутим (редитељ Љубомир) Муци Драшкић (1937-2004) је рекао: 'Vиди, човек зна све, не питаш се ти. Сине, играш'. И ево, и даље играмо, представе су пуне ", рекао је Кичић.
