Ово је други филм о симпатичном хероју аутсајдеру који може да наређује мравима и мења своју величину. Први део, назван просто “Антмен” (човек мрав), одлично је дочекан код публике, о чему је сведочила зарада од око 500 милиона долара на благајнама широм света.
Занимљиво је да Антмен вероватно ником није најомиљенији филм из франшизе о Осветницима, али је свакако већини у ужем избору од неколико најомиљенијих – првенствено због неусиљеног хумора и успеле приче о малим људима (игра речима је, јасно, намерна).
Антмен је испрва замишљен као лични пројекат режисера Едгара Рајта, аутора филмова који су сличнији независној продукцији него класичним холивудским блокбастерима, и кога домаћа публика памти по чудној екранизацији стрипа „Скот Пилгрим против света”. За оне који се не сећају, у том филму се главни лик бори за љубав своје девојке крећући се кроз универзум који личи на маштовиту комбинацију видео игре и стрипа, и у ком и поред хистерије еклектицистичког шаренила ликови некако успевају да делују убедљиво и искрено. На жалост многих који су навијали да се Рајт са својим неконвенционалним приступом опроба у Марвелој франшизи, после свађе са студијом, Антмен је припао класичном холивудском занатлији Пејтону Риду.
Вешто играње с перспективом је свакако оно што је обележило први филм: било то у просторном смислу – као у судбинској бенхуровској борби на живот и смрт на возу у покрету за који се испоставља да је у ствари играчка у дечијој соби, било у наративном смислу, кроз Луисове приповести у којима, у духовитим монтажама, сви који се појављују говоре његовим гласом.
Иако наставак нема толико инвентивних и запамтљивих сцена, он ипак успева да сачува дух првог дела, и колико год је то могуће за филм о суперхеројима, не покушава да буде превише ни амбициозан, ни претенциозан, држећи се заплета везаних за породицу и личне (не)успехе ликова. Јунаци помало мењају улоге у овом филму: Антмен је и даље шармантни губитник, али овај пут мало гурнут у страну, док далеко одлучнија Оса преузима позицију протагонисте.
Један од трикова планетарног успеха Марвелове серије о Осветницима је свакако то што су успели да учине филмове свежијим и инвентивнијим тако што су на уобичајени образац приче о суперхеројима калемили сваки пут нешто ново, често позајмљено из раније опробаних рецепата.
Тако се у најновијем наставку о Тору осећа сва ширина откаченог кемпи универзума привлачног неонског шаренила какав су имали филмови попут Флеша Гордона из осамдесетих, док с друге стране, “Чувари галаксије” умногоме личе на пацификовану верзију култног “Фарскејпа”, једне од најбољих (и нажалост најмање познатих) серија са краја деведесети у којој група исто тако промашених и дисфункционалних ликова полако проналази своје место у свемиру крећући се из једне бизарне авантуре у другу.
Одлични “Зимски војник”, други део саге о Капетану Америци инкорпорирао је у свој тон атмосферу благе параноје хладноратовских политичких трилера из седамдесетих, поигравајући се са конвенцијама класичних шпијунских филмова, док се нови “Спајдермен” ослања на наслеђе класичних тинејyерских филмова и у себи има нешто од сличне “домаће” атмосфере и камерности као и “Антмен”. Заправо, нови Спајдермен не може бити даље од од мегаломаније суперхероја који ноншалантно пролеће између светлуцавих небодера Менхетна у сјајно њујоршко предвечерје. Уместо тога, у последњој Марвеловој екранизацији, он је клинац из краја који зауставља пљачкаше бицикала, спасава мачке из комшилука, и идолизује Тонија Старка као оца ког никад није имао.
Антмен који је био убедљиво одсутан у “Рату бескраја”; најзад постаје део велике приче у сцени која се појављује на самом крају “Антмена и Осе” која најзад пружа прилику “малом хероју”, некадашњем аутсајдеру и губитнику, да пређе у лигу највећих.
Настасја Писарев
