Човек се буди ујутро, поспрема кревет, пере зубе, залије цвеће, обуче одело, седа у кола, пусти музику и иде на посао. На паузи за ручак иде у оближњи парк и посматра дрвеће, док једе сендвиче. После посла, одлази у јавно купатило, а затим и на вечеру у кафић у којем може да гледа ТВ. Пре спавања, чита књигу.
Човек се буди ујутро, поспрема кревет, пере зубе... Схватили сте.
Репетитивност сцена у филму „Савршени дани“ Вима Вендерса врло јасно указује на репетитивност свакодневице. Међутим, има и бар једну додатну функцију. Омогућава обраћање пажње на детаље. И показује да они нису случајни. Као на пример онај детаљ, да се човек с којим смо се као гледаоци филма већ одомаћили, често смеје на наизглед безначајне ствари – дашак ветра, трептај лишћа, жамор деце која са учитељицом прелазе пешачки прелаз... Другим речима, он делује да је срећан, тако да ова репетитивност не осликава досаду, једноличност, одсуство узбуђења, него нешто потпуно друго – једноставност и могућност да у тој једноставности обратимо пажњу на детаље који су заиста лепи и због којих можемо да будемо срећни.
Ова срећна свакодневица додатно је појачан избором посла, то јест занимањем Вендерсовог главног јунака Хирајаме. Он одржава јавне тоалете у Токију. Ради то са толико преданости, као да је реч о нуклеарним реакторима, а не ве-це шољама. Што би се рекло, не стиди се свог посла. Прљаве руке су његова дика.
Овај део приче Вендерс користи да прикаже и мало друштвеног миљеа, јер тоалети могу и знају да буду слика и прилика града, његових становника или туриста. Хирајамин колега све је супротно од њега – брбљив, немаран, неодговоран, а опет, врло добро служи драматургији филма која након прве недеље ипак почне да се одмотава и у ширим правцима од репетиције свакодневице. Изненадна посета Хирајамине нећакиње открива још мало о Хирајами као човеку једног посебног света, који би могао и да репрезентује Земљу излазећег сунца, у интригантној вези са често интонираном песмом у филму „Кућа излазећег сунца“ бенда Енималс.
Трећег дана 30. Фестивала европског филма Палић, у понедељак 17. јула, на конференцији за медије на Великој тераси говорио је Фридер Шлајх, продуцент филма “Сенека: о стварању земљотреса” Роберта Швенкеа, који је оставио снажан утисак и практично поделио публику на оне којима се јако допао и оне којима баш није.
- Швенке је студирао филозофију пре него што је почео да снима филмове. Био је веома упућен у Сенеку, не каофанвећвишеизкритичкеперспективе. Сматрао га је за опортунисту, који је истовременопроповедаостоицизами био другинајбогатијичовек у Риму. Био је заинтересован за тај конфикт. Његово је мишљење да, акоснимаисторијски филм, он мора да имавезесасветом у коме живимо данас - рекао је Шлајх о визији аутора.
Који Јакушо који глуми Хирајаму готово је у свакој сцени филма. Са јако пуно такта одаје његове бриге, страхове, радости... И не чуди што је ове године у Кану освојио награду за најбољег глумца.
Филм „Савршени дани“ иако Вима Вендерса, због јапанске поделе и копродукцијског удела, приказан је ван конкуренције у главној такмичарској селекцији 30. фестивала европског филма Палић. У селекцији „Паралеле и судари“, у понедељак је публика могла да види филм „Свакодневни пропусти“ Кристине Гросан. Филм приказује Праг из једног другог, новог угла од оног на који смо навикли – романтични, лепи средњеевропски град, дом Кафке, Кундере... Приказује га као футуристички центар постапокалиптичног света у којем ће остати мистерија шта се догађа, зашто нам небо пада на главу, али зато публика неће остати запитана над судбином главних јунакиња, три жене различитих генерација.
Хана је госпођа која је остала без мужа и све што има је робот – пас, с којим има потешкоће око резервних делова. Тереза слави рођендан, али није баш омиљена у друштву и више воли да се повуче у своју собу и брине о новостеченим мачићима. Силва је млада мајка која има потешкоћа да васпитава сина у окружењу у којем и сама није срећна. Хани, терези и Силви ће судбина укрстити путеве једног дана, који ће се показати пођеднако катастрофичан, колико и ослобађајући, у филму који има веома мало дијалога, а јако пуно атмосфере отуђења које препознајемо у савременом свет без истицања емоција.
И. Бурић
