Реакција незадовољних фанова је толико агресивна, да су администратори Rotten Tomatoes (једног од највећих филмских сајтова) недавно покренули истрагу да провере да ли су можда ботови ангажовани да негативно оцењују филм на њиховом порталу не би ли му смањили просечну оцену (филм је на сајту од критичара добио сјајних 92%, али од публике само 54%).
Филм који је режирао и за који је сценарио писао Рајан Џонсон, рекламиран је мотом “ово неће ићи како очекујете” и редитељ се заиста потрудио да на сваком могућем кораку изневери очекивања публике, бар кад су у питању холивудски блокбастери.
Ово је филм у којем јунаци у неочекиваним тренуцима потпуно промашују, и у којем се многи од њих појављују у другачијем светлу од оног на које смо навикли. То нажалост не значи да је успео да заиста направи ремек дело – „Последњи џедај“ који је до сад зарадио преко 600 милиона долара, свакако има сцене које ће се памтити дуже од многих из претходних делова, али је сам препун проблема – ритам му је веома неуједначен, и бар тридесетак минута могло је без икаквих губитака остати на поду монтаже.
Џонсон је релативно маштовит, али ипак није довољно добар писац да дијалоге пише сам – оно што јунаци говоре (поготово ако то нису они харизматични попут главно троје, Лука, Реј и Кајла), понекад звучи тако шупље и лажно да изазива директне трансфере блама ономе ко гледа.
Оно што заиста носи овај филм је сјајна хемија и чудна динамика између двоје главних ликова, Кајло Рена ког тумачи Адам Драјвер („Девојке“, „Патерсон“) и Реј коју глуми Дејзи Ридли.
Адам Драјвер, иначе озбиљан драмски глумац, успео је да од Кајло Рена направи једног од најзанимљивијих и најамбивалентнијих негативаца у савременој популарној култури.
Занимљиво је да је Мајк Хамил више пута јавно изјављивао да се суштински уопште не слаже са правцем у који је Џонсон одабрао да одведе Лука, али га то није нимало спречило да у филму оствари можда и најбољу улогу у читавој каријери.
Двобоји светлосним сабљама су изузетно режирани и остављају најдубљи утисак у овом филму од свих претходних делова.
Џонсон користи наслеђе самурајских филмова, али и динамику кадрова, и пажњу ка покретима тела и корацима ликова какву људској фигури обично посвећују јапанске аниме.
Сценаристи су морали да склоне у страну старе ликове Лука, Леје и Хана Солоа да би отворили простор за нове јунаке, и да би им омогућили нове авантуре, али ово је за собом силом прилика повукло помалу тужну ноту узалудности живота и сурове неумитности протока времена.
Ако је све што су наши хероји некада давно радили на почетку саге релативизовано, због чега би Реј или Кајло прошли дугачије?
Оно што је највише повредило фанове је сусрет са Луком Скајвокером који је остарио, који је разочаран, рањив, и способан да греши.
И ово је горка лекција за просечног посетиоца биоскопа који је дошао да жваће кокице и гледа како летелице експлодирају на великом екрану - ако су наши бесмртни хероји остарили, шта онда остаје за нас?
Настасја Писарев
