Селектор Палићког фестивала: Ауторски печат као заједнички именитељ

СУБОТИЦА: Овогодишње, 28. издање Фестивала европског филма Палић, одржаће се у традиционалном фестивалском термину, од 17. до 23. јула на Палићу и у Суботици, у организацији суботичког Отвореног универзитета.
nenad dukic
Фото: Youtube Printscreen

Фестивал се ове године одржава на више локација међу којима је поново и јединствена Летња позорница на Палићу, а током предфестивалског програма и централног дела манифестације публици ће бити представљено више од 130 филмова из свих крајева Европе, у 15 различитих селекција и програмских целина.

Главну такмичарску селекцију овогодишњег фестивала чиниће, по избору Ненада Дукића, 12 остварења: „Дневник из Гвантанама” британског редитеља Кевина Мекдоналда, “Плави цвијет” хрватског редитеља Зринка Огресте, те три остварења која су тренутно у конкуренцији за Златну палму у Кану - “Френс” Бруна Думона, “Грипа Петровљевих” Кирила Сербреникова и “Најгора особа на свету” норвешког редитеља Јоакима Трира. На програму су и “Чисто људски” македонског редитеља Игора Иванова, “Природна светлост” Денеша Нађа, “Чувар брата својега” турског редитеља Ферита Карахана и “Копилот” немачке редитељке Ане Зохре Берахед из селекције “Панорама” овогодишњег Берлинала, “Ја никада не плачем” Пјотра Домалевског из Пољске, “Војвода” британског редитеља Роyера Мичела и “Нечиста крв – грех предака” Милутина Петровића, који ће на Палићу имати светску премијеру,.

Прошла година је била тешка за филм због добро познатих околности. Колико Вам је било изазовно да правите овогодишњу селекцију узевши у обзир да су многе продукције имале проблема са снимањем и дистрибуцијом, те да углавном није било могуће гледање филмова на фестивалима и у биоскопима?

– Због пандемије, многи филмови нису завршени, неке који јесу продуценти и редитељи нису желели да пусте у живот, јер у многим земљама биоскопи још увек не раде, дистрибуција је отежана, најзад, водећи фестивали, на којима велика већина квалитетних филмова има своју полазишну презентацију, или нису одржани или су ишли онлајн.  Ипак, успео сам на различите начине да дођем до релевантних наслова и аутора који су у овим тешким условима успели да сниме и доврше филмове. Мали подвиг је то да смо успели да програмирамо три филма значајних, познатих аутора - Бруно Думон, Кирил Сребреников, Јоаким Тријер -који су део и главног програма Канског фестивала, који ће бити завршен само дан пре почетка Палића. 

Који су то теме и трендови у прошлогодишњем и овогодишњем европском филму које селекција Главног програма Палића нарочито избацује у први план?

– У европском филму одавно нема нечега што можемо назвати “трендом”. У питању су претежно појединачни ауторски пројекти, који тек спорадично могу прерасти у препознатљив опус или изграђену поетику одређеног аутора. Нема ни неке преовлађујуће теме којом се аутори баве. Једино је константа то да се већина европских редитеља и сценариста баве савременим темама и да су у експликацији тих тема ангажовани, и друштвено и политички. Теме филмова овогодишњег програма крајње су различите. Од политичких трилера, филмова који тематизују историјске догађаје кроз призму психологије појединца, до  савремених тема различитих поетика. Ако постоји нешто што је одлика ове слекције, онда је то то што даје врло добар увид у продукцију из скоро свих делова Европе, од водећих западних кинематографија – Француске, Британске, Немачке, Норвешке, преко оних на истоку Европе – Русије, Мађарске, до релевантних филмова Балкана и екс-ЈУ региона, односно Турске, Хрватске, Северне Македоније, Србије. При том, подразумева се, заједнички именитељ тих филмова је њихов висок синематички квалитет.

Премда је можда незахвално издвајати појединачне филмовекоји филм вам је посебно драг и важан у овогодишњој селекцији и зашто?

– Настојим да сваке године у Главни програм, који по природи ствари подразумева филмове класичне нарације, уврстим бар једно остварење које је занимљиво и значајно с осбзиром на квалитете његове форме, односно који је иновативан у употреби филмског језика. Такав је прошле године био руски филм “ДАУ Наташа”, који је и поред своје сложене структуре изазвао бројне позитивне реакције. Ове године, филм такве врсте је мађарски “Природно светло” редитеља Денеса Нађија. У средишту је лик мађарског војника, који је део трупа које су током Другог светског рата колаборирале са Немцима. Но, мимо тог осетљивог тематског оквира, филм је крајње особен на формалном плану. Изражајно лице главног јунака је кроз читав филм у крупном плану а сви ужаси и страхоте рата су у другом или трећем плану или су део звучне слике филма. Тиме је редитељ постигао посебну драматуршку напетост и успео на једноставан а ефектан начин да ослика психологију и трагику малог човека у великом рату. То је сличан поступак оном који је такође мађарски редитељ Ласло Немеш 2015. године успешно користио у филму “Шаулов син”, где је сав хорор Холокауста присутан само на позадини главног лика. Иначе, за филм “Природно светло” редитељ Денес Нађи је на овогодишњем онлине Берлиналу добио Сребрног медведа за режију.

Сваке године се у Главној селекцији нађе и барем један домаћи филм, ове године то јеНечиста крвМилутина Петровића. Ту је иПлави цвијетЗринка Огресте, као регионални филм. Како видите домет и особености српског филма, а исто тако и регионалног, у контексту овакве европске, престижне такмичарске селекције?

– Филм “Нечиста крв” Милутина Патровића, који сам видео још као недовршен филм, стићи ће на палићку премијеру буквално три дана по завршетку финалне верзије. Што се тиче филмова из екс-ЈУ простора, мислим да је добро, чак неопходно да имамо квалитетан увид у то шта се снима у нашем заједничком културном простору. Филмови Зринка Оргресте  и Игора Иванова управо дају ту добру и квалитетну информацију. Српска кинематографија је у години између два палићка фестивала имало неколико запажених филмова а неки од њих били су уврштени у програме фестивала А категорије. Филм “Оаза” Ивана Икића с успехом је приказан у приграму Дани аутора прошлогодишњег венецијанског фестивала, филм “Келти” редитељке Милице Томовић био је у програм Панорама овогодишњег Берлинала а ових дана дошла је лепа вест да је нови филм Стефана Арсенијевића “Бановић Страхиња” ушао у главни програм овогодишњег фестивала у Карловим Варима. Доста добро стоје и кинематографије региона. Хрватски филм “Мурина” редитељке Антонете Кусијановић приказан је у овогодишњем канском програму 15 дана аутора а “Плави цвијет” Зринка Огресте, који сам уврстио у палићки главни програм, приказан је пре два месеца на фестивалу у Москви.

Ове године ће фестивал бити у могућности да буде домаћин значајно већем броју гостију из света филма него прошле године. Колико Вама значе овакви сусрети, размена мишљења и искустава уживо са филмским ауторима европског и светског реномеа?

– Као што знамо, фестивал није само програм филмова. Филмски фестивал је једна сложена структура која подразумева комуникацију на релацији синеасти-филмско дело-публика-критика-публицитет-филмска јавност. У том смислу, фестивали имају важну културолошку мисију, не само ону која се односи на обогаћивање филмске културе једне средине, већ и ону социолошку, као полигон за размену мишљења. Прошле године имали смо срећу да смо уопште могли да одржимо фестивал, додуше не на Летњој позорници и не на регуларан начин, али били смо задовољни тиме што смо одржали континуитет фестивала у сложеним околностима. Из разумљивих разлога, нисмо тада имали ни једног госта из иностранства и то је утицало на читаву атмосферу фестивала. Ове године гостију ће бити, не у оном броју на који смо навикли јер један број људи и даље зазире од путовања, али довољно да бар делимично поврати онај осећај да се налазимо на међународном фестивалу. И томе се радујем.

Н. Марковић

 

 

EUR/RSD 117.5784
Најновије вести