Вера Кулић, редитељка: Крај љубави и смак света

НОВИ САД: Солскин на данском значи сунце, каже Гугл преводилац. Неки ову реч памте и као марку креме за сунце, а филму “Солскин” Вере Кулић, премијерно приказаном у среду у Омладинском центру “ЦК 13” у Новом Саду, не треба превод, иако је земља порекла Босна и Херцеговина.
v
Фото: Darko Sretić

Филм ће после Новог Сада бити приказан и у Амстердаму, Београду...

Радња филма је оријентисана, ипак, на Нови Сад, где једна Дјева (Дарија Вучко), дочекује смак света, експлозију - Сунца, али и крај једне љубави.

Реч је о дипломском филму младе ауторке која се школовала у Београду, на Универзитету “Синергија” из Бијељине, а планира да настави студије, упише мастер у Берлину.

За претпоставити је да је данас тешко снимити било који филм. А колико је било теко снимити овај ваш, дипломски?

- Ово ми је било најтеже искуство у животу. Не само с техничке, него и психичке стране, као искуство раста. Свако добро искуство раста зна бити непријатно и напорно, па ми је тако прошло и ово, мада је било и лепих тренутака. Особа сам која се изражава више кроз атмосферу, него кроз технику, филм има доста техничких грешака, али атмосфером сам, чини ми се, успела да пренесем осећања.

Како је било сарађивати са екипом, у глумачкој постави имате (филмски) неафирмисане и афирмисане глумце, попут Мирјане Карановић?

- Све сам исто третирала и сви су исто третирали једни друге. Знало је да буде јако тешко и захтевно, а схватам то као велико искуство и нешто позитивно. Сваки глумац и глумица су специфични и само треба да пронађем тај приступ, да се оградим и себе не истрошим као особу, него да свему приступам као уметник. А то ми иде тешко, јер сам још млада и одмах се отворим као особа (смех).

У вашем филму постоји директна и прилично очигледна веза између краја света и краја (једне) љубави, везе?

- Може бити да је та прича о крају света инспирисана крајем љубави, ја сам је тако доживљавала, али мислим да је и иначе уско повезана реакција човека на крај једне везе са крајем света. У последњим сатима увек изађе на површину оно што смо ми заправо.

Делите ли утисак да је данас јако тешко говорити о љубави а, можда баш и због тога, много лакше о крају света?

- Поента је да сам, попут главне јунакиње, трагала за љубављу. Кад се љубав деси, једноставно то знаш и немаш потребу да вичеш на сав глас, него си спокојан. Љубав није ватра, него више као дрво, зелена боја. То је моје схватање.

Зар се некад не каже и да љубав није лака?

- Увек је тешка. Мора да се ради. 

Зашто вам је било важно да у филму таква једна веза буде приказана кроз истополну љубав?

- Сасвим је небитно што је у мом филму то представљено кроз истополни пар. То је љубав, две особе које се воле, а не могу да пруже једна другој оно што им треба. То је сасвим о-кеј. Нико није дужан да уради нешто што не може, да даје оно што не може да пружи. То је много мање битно од самоспознаје и егзистенцијалне позиције, прихватања себе и онога кад си сам - сам си.

А зашто баш да се крај света догоди у Новом Саду, на (новом) Жежељевом мосту?

- То је све симболично. Што је мост стари - нови, што је беле боје, што симболише копно на води, спаја две стране... Осетила сам субјективну повезаност са Новим Садом и хтела сам да изразим то што осећам на најбољи могућни начин, користећи што више истинитих компоненти из мог живота. Али, не превише, довољно.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5780
Најновије вести