Ова млада девојка се 1429, у току крвавог Стогодишњег рата између Француске и Енглеске, у тренутку када су Енглези надјачавали, ставила на чело француске војске и ослободила град Орлеан. Омогућила је краљу да се врати на трон Француске, али су је одмах затим Бургоњци ухапсили и предали Енглезима. Убрзо је уследио судски процес који је повела црква у Руану на челу са немилосрдним инквизитором Николом Кошоном, који је Јованку оптужио да је вештица. Након већања мученица је спаљена пошто је упорно одбијала да призна свој „савез са ђаволом“.
Ова готово апсурдна историјска епопеја наишла је на неколико изванредних филмских интерпретација у двадесетом веку - овде мислим превасходно на „Страст Јованке Орлеанке“, филм Карл Теодора из 1928. са Фалконетијевом, затим „Суђење Орлеанки“ из 1962. у режији Робера Бресона са Флоранс Деле у главној улози, Премингерово „Спаљивање Свете Јованке“ са незаборавном Џин Сиберг из 1957, и на Лик Бесонову „Гласницу“ из 1999. са Милом Јововић. Сваки од ових филмова третирао је понеки аспект ове чудне и замршене политичко-теолошке приче, јер су испреплетане теме: било француско-енглески односи, било религиозни аспект, било књижевно-херојски, било феминистички...
Најновија интерпретација „Жан“ (Јованка) редитеља Бруна Димона је други део филмске трилогије која је адаптирала театарски спис филозофско оријентисаног Шарла Пегија, а чије се дело, као и Димоново, клони сваке евентуалне дражи акционог или ратног филма, већ је пре налик остварењима Тарковског - поетичног је и медитативног карактера. Како сам признаје, редитељу Димону идеја да поново сними филм о митској хероини није дошла спонтано; штавише, лик хероине ултра-националног карактера није му се свиђао, али каже да га је поетски текст Шарл Пегија сасвим занео.
Пеги, социјалиста, универзалиста, идеалиста и велики противник цркве, написао је ово позоришно дело када је имао само 24 године, у намери да узнемири клер, да нападне догму, и послужио се идеалом Јованке Орлеанке која је историјска јунакиња али и симбол нације која се борила за збацивање англосаксонског јарма – и све то у историјској ситуацији у којој се Француска налази до извесне мере данас, у периоду оглашавања Брегзита. Међутим, не треба заборавити да Пегијев текст својом универзалношћу заправо превазилази националне и националистичке оквире, јер његова прича у фокусу има храбру младу девојку која племенитошћу свога духа жели да помогне људима.
И управо та Пегијева порука провејава овим новим филмом о Јованки Орлеанки. При томе избор сасвим младе глумице која има само десет година није случајан; Лиза Лепла Прудом је цела присутна на платну, она својом истинском невиношћу и аспирацијом уздиже гледаоца у неке више сфере које не можемо можда да разумемо простом логиком, али их некако осећамо срцем. Њено преимућство над бројним теолозима, професорима теологије и филозофије који се током тог мрачног судског процеса играју њом као мачке са мишем – огромно је.
При самом крају филма, који уједно представља и сам крај ове трагичне женске фигуре, Димон постиже изванредну оркестрацију елемената драматургије, смирене камере и специјалних ефеката, а оно чиме стиче велико преимућство над свим својим колегама који су пре њега обрађивали исту тему јесте чињеница да је редитељ приступио овом филму као реткој визуелној авантури с почетка петнаестог века. Јер његове боје, костими, као дуге средњовековне готске фреске које се ређау једна за другом, уздижу вируелно „Жан“ на ниво старих мајстора који су сликали друштво и племство 15. века. Димон се, наиме, на изванредан начин приближује мајсторству Луке Кранаха, Фра Анђелика и Бројгела.
Па ипак, у овом филму - а то нам је редитељ открио у спонтаном разговору - Димон је пре свега овде имао намеру да демистификује легенду о Јованки Орлеанки, чији лик многи интерпретирају како им одговара, подразумева се различито од одређених историјских истина. При томе не крије да је од свих сјајних претходника на њега највећи утицај остварио Пјер Паоло Пазолини и то нарочито својим филмом „Јеванђеље по Матеју“, где је чувени италијански редитељ заменио посвећену спиритуалну атмосферу старе библијске приче филмским, приземљеним приступом том делу. И Бруно Димон, наиме, сматра да појам божанства треба скинути са облака и спустити на земљу где филм као уметност гарантује делу поетски доживљај стварности.
Нина Живанчевић
