ИНТЕРВЈУ Ђорђе Бајић, књижевник и филмски критичар: Кад пишем, спајам своје две највеће љубави - ФИЛМ И КЊИЖЕВНОСТ

СУБОТИЦА: Филмском критичару и књижевнику Ђорђу Бајићу су непосредно пред почетак Палићког филмског фестивала изашле две књиге – нови роман “Умри, љубави”, наставак крими серијала о случајевима инспектора Николе Лимана, који се одмах пошто се појавио у књижарама нашао међу најтраженијим “Лагуниним” издањима, те „Критички водич кроз српски филм, 2018-2022“, у издању Филмског центра Србије, написан у коауторству са Зораном Јанковићем.
k
Фото: Dnevnik (Slobodan Stajić)

Овој капиталној монографији, иначе, претходи „Критички водич кроз српски филм, 2000-2017“, који је Бајић потписао са Јанковићем и Иваном Велисављевићем, чиме је заправо заокружена студија о српском филму у 21. веку...

– Задатак филмске критике и јесте да буде актуелна, односно да сагледава савремену продукцију – каже Бајић у разговору за “Дневник”. - Наравно, како пролази време, свако од нас добија или губи неки слој, тако да се мења и перцепција појединих филмова. Рецимо, када смо радили прву књигу, “Водич кроз српски филм од 2000. до 2017“, морали смо, наравно, доста тога да „репризирамо“, зато што смо поједина остварења гледали пре безмало две деценије и било је логично да им се вратимо. Тек, догодило ми се, док је настајао тај први Водич, да су неки филмови, који су ми се у том давнашњем гледању више допали, у међувремену изгубили на атрактивности, из овог или оног разлога, а неки су, опет, на њој добили. Можда најдрастичнији пример је „Парада“ Срђана Драгојевића, који ме на прво гледање није одушевио, напротив, односно никако нисам могао да тај филм ставим у исту раван с његовим најбољим радовима. Међутим, када сам га због Водича „репризирао“, боље ми је „легао“ и, без обзира на то колико је другачији у односу на „Лепа села“ или „Ране“, придружио бих га том опусу који се сматра врхунцем његовог стваралаштва.

Може ли се говорити о некаквом заједничком именитељу који карактерише српски филм у 21. века?

– Може. Заправо, баш тих последњих пет година, на које смо фокусирани у другој књизи, искристалисало се све оно што је у српском филму присутно од 2000-тих, па делом и од деведесетих. Присутне су, наиме, две главне струје – и то није иманентно само домаћем филму, у већини кинематографија је тако. Дакле, имамо с једне стране комерцијалне филмове, који су намењи биоскопима и циљ им је што већа гледаност. С друге стране, ту су остварења снимана „за престиж“, за фестивале – Кан, Берлин, Венеција... иако је до тих места тешко стићи. Али оно што морам да похвалим јесте чињеница да се и квалитет комерцијалних филмова побољшао. Имали смо раније неке брзопотезне комедије, силне „Жикине династије“, позне „Тесне коже“, серијал „Ћао инспекторе“... који имају неке своје дражи, али не можемо рећи да су сјајни ни у техничком, глумачком нити у било ком смислу. Но, то се сада променило па смо добили и филмове који могу полако да парирају и неким европским комерцијалним хитовима, по продукцији, начину приповедања... Рецимо, такав је „Лето када сам научила да летим“ Раше Андрића, који може да гледа било ко у свету и да ужива у том филму. А уживала је и наша публика. Или „Тома“, којим као критичар нисам одушевљен, али је неспорно да је Драган Бјелогрлић пронашао рецепт да допре до публике и добили смо најгледанији филм у овом веку, уз „Зону Замфирову“.

Када сте поменули „Лето“, тај филм је снимљен по истоименом роману Јасминке Петровић. Али такав приступ да се посегне за осведоченим литерарним предлошком као основом за сценарио уопште није карактеристика српског филма 21. века, напротив...

– И то би требало да се промени, јер свуда у свету спој литературе и филма даје добре резултате. Уосталом, и „Лето када сам научила да летим“ је потврда смислености таквог приступа.  Јасминка Петровић је врхунски писац, у њеним књигама могу да уживају све генерације, па је негде логично да би, следствено томе, и у филмовима рађеним по њеним романима, наравно ако се ураде како треба, требало да уживају све генерације. А “Лето” заиста јесте савршен спој књижевног предлошка и филмске уметности, јер је резултат одлично остварење које је при томе верна слика романа, а опет прилагођена филмском медију на најбољи могући начин. И ја бих искрено волео да сваке године имамо барем један или два таква филма у домаћој кинематографској понуди. Литерарног материјала за то итекако има. Нису, наравно, сви романи лаки за адаптацију, из овог или оног разлога. Некада су у питању финансијска ограничења, јер би екранизација изискивала раскошну продукцију, некада се разлог крије у комплексности фабуле, или једноставно књиге нису довољно филмичне. Но, с друге стране, доста је романа који би итекако могли да “живе” и на филмском платну, али се за њима ипак не посеже.

Индикативно је и да се поједини проминентни српски писци спорадично јављају као косценаристи на појединим пројектима, али су углавном ангажовани како би дотерали туђи сценарио, док се, парадоксално, по њиховим делима, упркос популарности, филмови ипак не снимају?

– И то је штета, мада се спорадично и то мења. Рецимо, ако све буде текло по плану, ускоро би требало да уђе у продукцију “Константиново раскршће” по роману Дејана Стојиљковића. У сваком случају, сценарија би заиста требало да пишу људи који то знају да раде, што код нас није увек случај. С друге стране, није баш увек исто бити романописац и бити сценариста, одређена “занатска правила” се, ипак, разликују. Али неки аутори, попут Стојиљковића или Владимира Кецмановића,  без проблема могу да седе на две столице. Дакле, не би било згорег да наши сценаристи и редитељи више посежу за литерарним предлошцима. Најпре, популарност неке књиге може да допринесе и потоњој популарности филма, као што је то био случај управо са “Летом” Јасминке Петровић. С друге стране, када пред собом имате роман, већ имате и осмишљену причу са разрађеним ликовима и односима, и само ту причу треба ваљано “превести” на филмски језик. Уосталом, пошто сам и писац, а не само филмски критичар, не кријем да бих волео и да неки о мојих романа буду екранизовани.


Српска сцена кримића

Својевремено је управо  “Дневник” објављивао култни серијал о Луну, краљу поноћи, чији је аутор био Фредерик Ештон, а заправо Митар Милошевић. Јер, у то време је први предуслов за било какав успех кримића био – да га је писао неко ко се зове Т.Х. Грејч, а не Градимир Пешћановић, и да се радња одвија у Њујорку или Лондону а не Београду или Новом Саду?

- Најпре, дуго уопште није ни било српске жанровске књижевности, посебно не кримића. Тешко да је много оних који се још сећају Милана Николића, пионира тог жанра на овим просторима, који је средином педесетих и почетком шездесетих прошлог века објављивао у “Џепној књизи”. А човек је тих година написао више од 30 романа чија се радња одвијала у Загребу, на аутопуту ка Београду, на Јадранском мору, у Трсту... И био је веома читан у југословенским оквирима, иако се и тада па и данас на његове књиге гледа готово као на шунд литературу. А нису много заостајале за, рецимо, Сименоновим романима о инспектору Мегреу. Међутим, Милан Николић је данас готово па избрисан, и тек се у последњих шест-седам година ствар променила, појавили су се неки домаћи аутори који без зазора пишу кримиће и чије књиге имају одјека, попут Марка Поповића, Ање Мијовић, Мирјане Ђурђевић... За њих криминалистички жанр није тек излет, авантура, и заправо већ можемо говорити о српској сцени кримића. Уз то, не постоји више никаква стигма када неки аутор напише кримић, тај се роман у издавачким кућама потпуно равноправно третира, односно не одбацује се априори зато што је жанр. И мислим да је то већ велики корак, али сада треба ићи даље, да та сцена буде још квалитетнија и да пробамо да изађемо на друга тржишта. Ја сам имао ту срећу да ме контактирала Мира Поповић, која већ дуго живи у САД и за њену издавачку кућу је пре неколико месеци изашао енглески превод мог претходног романа “Смрт у ружичастом”. Надам се да ће он сада полако пронаћи пут и до читалаца у другим земљама, јер када имате роман на енглеском, практично цео свет може да га чита.          


Да ли зато романи о инспектору Николи Лиману имају филмичну структуру?

- Апсолутно! Па две моје највеће љубави су филм и књижевност, тако да их кад пишем – спајам. Једноставно, сцене које описујем визуализујем, као да се одигравају на великом платну.  Трудио сам се, док сам писао романе, да они имају тај квалитет. И то читаоци препознају и често, када коментаришу неки мој роман, износе опаску да је “душу дао за филм”. Није, наравно, лако снимити филм, пре свега јер кошта неупоредиво више од писања књиге. За писање роман ти је, уз причу и вештину да ту причу испричаш, потребно само време. С друге стране, и најјефтинији филм је ужасно скуп за нас обичне смртнике. И потребно је да се склопи гомила коцкица да се од папира стигне до филмског платна.  Истина, било је у мом случају неких контакта, али још је то на ужасно дугачком штапу. А, рецимо, јако бих волео да се једном сними филм или серија по овом новом роману “Умри, љубави”. Главни јунак је поново инспектор Лиман, с тим да је у случај који истражује овога пута дубоко емотивно увучен, будући да је за злочин осумњичена жена у коју је заљубљен. Тако да су се улози значајно подигли.  Мислим да је “Умри, љубави” најфилмичнији до сада, али и ако не буде екранизован, сваки читалац може сам у глави да замишља сцене и “режра” их док чита роман.    

А кога Ви видите у улози инспектора Лимана?

- Раније је то био Драган Мићановић, он је вансеријски глумац али, нека се не наљути, сада је ипак мало у годинама које не одговарају Лимановом портрету. Чини ми се стога да би то пре била улога за Петра Зекавицу, такође сјајног глумца. Прошле године је одлично изнео главну улогу у филму “Вера” – којим, иначе, и затварамо “Критички водич кроз српски филм, 2018-2022”. Мислим, да би он био заиста добар Лиман, и то из више разлога: има појаву, добар је глумац, познат је али не и превише “рабљен” у домаћим оквирима. Тако да би му једна главна улога “лиманског” типа баш добро легла. Ето, ко жели, нека, док чита “Умри, љубави”, замишља Лимана као Зекавицу, али није проблем ни ако ту улогу “додели” неком другом.

М. Стајић   

 

EUR/RSD 117.1769
Најновије вести