Овај роман о судбини фолксдојчера врло брзо је доживео и друго издање, али код нас још није објављен. Шнајдер је о овом роману, као гост јуче завршеног “Просефеста”, говорио пред публиком своје генерације, али и у сусрету са млађима, средњошколцима Гимназије “Исидора Секулић”.
Роман се догађа у Пољској...
– Средишњи део се догађа у Пољској. Стицајем необичних околности, главни лик романа Георг Кемпф мобилисан је и бачен у Пољску у пролеће ’43. То је могла бити и Русија, и Краљевина Југославија, могао је завршити и у дивизији Принц Еуген. Али није, ово је Пољска, што је подразумевало нарочито захтевна истраживања контекста. Пољска ситуација је страшно компликована, пољска историја је трагична, гора је, ако то може бити, од историје Хрвата и Срба. Средњи део романа је оно што главни јунак зове “мој мали пољски рат”, најгори одсек ратишта у Другом светском рату. Књига је уједно и декларација о љубави за Пољску, уз једну ограду... знате, мало је која љубав савршена. Да бисте заиста волели, морате бити делом слепи. Немогуће је, међутим, бити слеп, у аспекту пољског антисемитизма. Дакле, волим јако Пољску, али истовремено одбијам да разумем њен трајни и пучки и елитарни антисемитизам. Он је, велим, присутан и данас, кад Жидова више у Пољској практично ни нема.
Откуд то да се баш данас бавите том темом?
– У мом случају под данас се подразумева педесет година. Ја вам, мање-више, продајем исто брашно већ пола века. Очито из тог брашна неће бити нека нарочита погача, али мељем своје. Није присутан интерес за геноцид, овај или онај, код мене од јуче. Међутим, кад се ради о Пољској, онда се та тема на трагичан начин премоћно намеће. Имате народ који је апсолутна жртва, и то с обе стране, одувек - био то пруски империјализам, или великодржавни, царски, руски, био то Стаљин или Хитлер, њу су тргали. Та Пољска је феномен. О томе да је Пољска феномен, народ који живи у седам држава, имате реченицу у “Хрватском Фаусту”, а тај је комад изашао 1981.
Није, дакле, та опсесија од јуче, али кад уђете преко њихових извора “нота бене”, који постоје, нисам сигуран да они имају пуно право грађанства у данашњој Пољској, као што их немају ни у Мађарској, нити у Хрватској. Имамо сви своја затамњења, која нарочито јако не желимо. То је, рецимо, антисемитизам. Међутим, изворе које сам читао, у немачким преводима, они главни јесу баш пољски, што значи да је тај предмет вирулентан, и да и најбоље њихове главе мучи.
Мање се зна да су Јевреји у Пољској страдали и после Другог светског рата?
– То је поготово грозно. Страдавали су “ан мас”. Ту можемо повући паралелу, наравно, Пољацима би била посебно недрага, да код Хрвата и Срба, тог пучког антисемитизма, који у комбинацији с елитарним, клерикалним, доводи до погрома, до ужаса, па до геноцида, све до доласка Павелића, или Недића, ипак није био. Наш је антисемитизам научен. Хтели су бити папскији од папе. Међутим, у народу то не иде даље од вицева, као што постоје вицеви о Црнцима. То можда није сасвим безазлено, али не доводи до погрома. Али кад крене пола града на жидовски гето и смрви га, као што је било у Пољској, независно од тога говоримо ли о рату, периоду након рата, а наравно и пре рата, онда је то друга прича...
Човек једне драме и једне књиге
– Нисам уопште присутан у позоришту. Мене у хрватском театру нема. Последња активна представа је била у Новом Саду. Јел’ то доћ’ далеко од Загреба? Јесте, ваљда. У Загребу ме у театру нема десет година, у мом родном граду. Али се играју сценарији филмова који ће бити снимљени, па сценарији филмова који јесу снимљени, па некакви шоу програми, па имате Фрљића с којим не знам што бих започео апсолутно, отворено говорећи, ни он не зна што би с мојим текстовима. И то вам је репертоар. У што бих ја могао, где бих се ја могао уклопити? Но, ја се с тим помирујем. Рекао сам да се чини да сам ја човек једне драме и једне књиге. Да нисам написао ову књигу, био бих анониман.
Колико су се сами Пољаци суочавали с тим?
– Слика је двострука у роману, она показује, на основу извора које сам прошао, пољске сељаке који скривају Жидове, и зову их „мачке” у жаргону, јер су мачке ноћне животиње, а и Жидови су могли да излазе само ноћу. Али, наравно, постоји и та несимпатична појава да су денунцирали за новац.
Као писцу вам је и данас важно да говорите о битним стварима?
– Зашто бисмо иначе трошили папир? Можете покушати да зарадите новац. Али, готово сви други начини зарађивања новца су бољи. Претворити папир у стварни новац неком алхемијом ала Тодорић милијарду пута је ефикасније него покушати продати рукопис. Дакле, заборавимо на материјални интерес. Али, могуће је говорити о некаквом спознајном Еросу, који се може бавити битним стварима, за разлику од Ероса, као таквог, које нису лепе, односно не могу бити у нормалним околностима предмет пожуде. Али, опет и када су у питању најстрашније ствари, кад схватите склоп - о томе је и Брехт говорио - можете говорити о некој спознајној радости, иако су закључци страшни. Мене води та врста еротике, зато истражујем за овај роман ситуацију Пољака, фолксдојчера, истражујем социјализам ’45, и расап деведесете. Онда читалац, према свом животу, тражи неке одговоре, који су заправо његова питања, његов живот.
Гро читалаца ове књиге су, мислим, моја генерација. Зато ме јако радује кад дођу деца која се тешко могу оријентисати и за коју ствари, које ми подразумевамо, остају замагљене, чак делом својевољно, од стране ових или оних. У том смислу је овај новосадски „Просефест” посебно - ако кажем шармантан, то ће звучати као фраза – али драгоцен за нас који пишемо за идеалног читаоца. Мада морам признати да идеални читалац мог романа тешко да може бити неко до двадесет година, јер нема искуства, и мора уложити већи напор, али кад се пробије кроз штиво, онда ме тиме “купи”.
Али, и ви сте вероватно као млад човек читали о Неполеону, који припада историји?
– У овом роману је то важно, јер Кемпф на доста добром месту, пред смрт, потцртава једно чудновато, знаковито, рекло би се на новохрватском, место из Толстојевог “Рата и мира”, где Толстој тачно описује разлоге пораза Хитлера. Фактор простора. Да Хитлеру нико није показао то место, бизарно је. Тако је то гледао јунак мог романа из највеће близине, то је расап од Стаљинграда, или од битке код Курдска, кад он постаје јасан и лаику у војним стварима. Он наједанпут запрепашћен открије да је Толстој прогнозирао шта ће се догодити, на примеру Наполеона који је срљао с огромним успесима у почетку, као Хитлер, да би стао код Москве. Као и Хитлер 1941. у децембру, ми сви мислимо на Стаљинград и Курдск, а то су финалне тачке тог пораза. Образованим генералима Прусима било је јасно да је рат изгубљен већ 1941. кад је Вермахт стао пред Москвом
Н. Пејчић
