Један од биографских детаља заголицао је, протеклог понедељка, и знатижељу гледалаца домаћег квиза „Потера”, кад је постављено питање “који је чувени писац задобио ујед бабунског паука“, посебно што смо остали без уобичајеног коментара трагачице Милице Јокановић, којим поткрепи свој одговор. Наиме, тек што је проходао мали Роналд нагазио је у родном Блумфонтејну (Јужноафричка Република) на једну од највећих врста тарантуле чији отров, као и код већине чланконожаца, може довести до делимичне парализе. И као одрастао, пише Карпентер, Толкин је памтио тај врели дан када је у страху трчао кроз дугу, суву траву у наручје дадиљи, која је исисала отров, али се самог паука није сећао. Мада је говорио да му после те незгоде није остала никаква посебна одбојност према овим створењима, она су хиперболизована завршила у његовим најпопуларнијим причама. Кобни сусрет оживео је најпре у „Хобиту”, у сцени која се одиграва у Мркој шуми: „Потом му се велики паук, који је приљежно навалио да га свеже док је дремао, указа иза леђа и устреми се на њега. Могао је видети само очи створења, али је осетио његове длакаве ноге док се паук трудио да га сасвим смота у своје гадне нити” и „отрује како би га примирило, као што мали пауци чине са мувама”, препричао је Толкин Билбове недаће. Зли створ у обличју паука, под именом Шелоба, „са гнусном светлошћу у очима које су се јатиле на њеној истуреној глави”, нашао се и у „Господару прстенова”: „... она није служила никоме до себи, пијући крв Виловњака и Људи, надувена и угојена бескрајним премишљањима о својим гозбама, плетући мреже од сенки; јер сва су жива створења била њена храна, а њене бљувотине тмина... Имала је велике рогове, а иза кратког, петељки сличног врата било је грдно надувено тело, огромна надута врећа која се љуљала и улегала међу њеним ногама... са огромним чворноватим зглобовима високо изнад њених леђа и са длакама које су стршиле напоље као челично трње”, описали су Фродо и Сем, на улазу у Мордор, yиновску црну сподобу чији је трбух испуштао задах.
Имајући у виду Сауронове савезнике односно слуге – Црне Нуменорејце и Варјазе, литерарна паралела може се повући са још једним ванредним догађајем из Толкиновог детињства. И сама његова мајка запажала је да малишан изгледа вилински када га обуку у беле воланчиће и обују му беле ципелице, а једнако фасциниран био је и тамнопути послужитељ њиховог домаћинства, по имену Исак, који је себи дозволио необичан изгред, за који су многи помислили да је отмица: „Једног дана украо је малог Џона Роналда Рејела и однео га у своје село да с поносом покаже један такав куриозитет као што је бела беба. Узрујао је све редом и изазвао велику пометњу, али ипак није отпуштен, а у знак захвалности дао је рођеном сину име Исак Мистер Толкин Виктор”, наводи Карпентер.
Подударност се очитује и у грубој раздвојености љубавног пара Берена и Лутијене, те Толкина и његове будуће жене Едит, али и пишчевих родитеља, док је искуство у Првом светском рату који је, по начину ратовања, жртвама и ужасу до данас остао најгори у историји човечанства, било је пресудно за описе битки у Међуземљу. Одјек стварних догађаја из Толкиновог живота види се такође у дешавањима на путу за Ривендејл, тачније у сусрету са Маготом. Роналд и његов брат волели су да беру печурке на имању локалног фармера, који их је често јурио и којег су се јако плашили, јер им је знао украсти ципеле и чарапе док су се брчкали у његовом потоку, а када би дошли да га моле да им врати ствари, он би их измлатио. По доласку у Енглеску, дечацима је иначе било тешко здружити се са локалном децом јер су били потпуно различити. Али с временом су полако усвајали њихове манире, служећи се локалним дијалектом и речником. Међу тим речима била је и „gamgee” (вата), по доктору Гемџију из Бирмингема који је измислио хируршке упијаче од вате, коју је искористио као презиме литерарног лика Сема, чија је душа мека као памук.
Из легендарног пријатељства са оксфодским колегом и аутором „Летописа Нарније” К. С. Луисом, с којим је сатима расправљао о религији, језику, исландским сагама и англосаксонским стиховима, произашао је вођа Ента – Дрвобради, а сличност се очитује у громком гласу, навици да прочишћава грло и начину на који изговара речи: „Никада му се не могу одужити не због ’утицаја’ као што се то обично мисли, него за најчистије охрабрење. Дуго је био моја једина публика. Једино сам од њега стекао идеју да та моја ’ствар’ може да буде и нешто више од личног хобија”, каже Толкин.
И сам писац био је свестан сличности између творца и творевине. „Ја сам у ствари хобит по свему осим по величини”, говорио је, набрајајући шта воли: баште, дрвеће и немеханизоване фарме, добру једноставну храну, те живописне прслуке, које је носио у то сиво време. „’Волим печурке (из поља); имам врло једноставан смисао за хумор (за који чак и моји благонаклони критичари сматрају да је напоран); одлазим на починак касно и касно устајем (кад је могуће). Не путујем много’. И као да је хтео да нагласи ту личну паралелу, назвао је Хобитову кућу исто као што су суседи назвали фарму његове тетке Џејн у Вустерширу”, забележио је његов биограф.
Слађана Милачић
