Повод њеног доласка био је објављивање романа “Исцелити живе”, у издању Академске књиге из Новог Сада, који је с француског језика превела Тамара Валчић Булић.
У роману “Исцелити живе” говори се о трансплантацији срца и донирању органа. Мајлис де Керангал испричала је причу веома смело и реално, од последњег тренутка живота даваоца до тренутка пресађивања срца другој особи. Прича је испричана као да је снимана камером, са много детаља, тако да “стимулише” сва чула читаоца. Радња романа се одвија током 24 сата, од зоре једног, до зоре наредног дана. У том времену упознајемо многе ликове до којих нам је стало, прецизне хирурге, медицинско особље, али и један фантастично организован административни апарат здравства у Француској.
Ваш роман “Исцелити живе”, објављен 2014. у Француској, добио је десет књижевних награда. Прошле године је по њему снимљен и истоимени филм. Да ли сте очекивали такав успех?
- Не, јер се ради о теми која је врло брутална. Роман почиње насилно и тужно, можданом смрћу младића услед саобраћајне несреће. Пошто се по француском закону од 1959. године особа у стању мождане смрти сматра мртвом, родитељима се намеће питање „донирања“ његових органа и пресађивања пацијентима на листи чекања. Но, ведрија страна приче је спасавање других људских живота. Нисам очекивала да би ова тешка тема могла имати таквог одјека.
Политика има уплива у мој приватни живот
- Политика има доста утицаја на мене. Била сам забринута због избора. Председничке кампање и избори су били прилично сурови, пропраћени разним аферама. Емануел Макрон је млад председник. Ишчекивање је у ваздуху. Држава је прилично подељена, има снажну екстремну десницу и екстремну левицу. У земљи влада бес, код левице, као и код деснице. Политика има уплива у мој приватни живот, на пример, атентати који су се догодили претходних година. Један се одиграо у мом комшилуку, у позоришту Батаклан, 2015. Велики број тих терориста су млади који су одрасли у нашој земљи, то нису странци, то су Французи. Зато нас се то лично тиче.
Шта вас је навело на тему трансплантације?
- Смрт мени блиске особе. Овај роман је језичка форма онога што сам тад доживела, иако се не ради о личној причи. Главни мотив је срце, које је двојако: орган који пумпа крв, али и симбол. Захваљујући тој спони долази до стварања фикције.
Због детаљних описа у роману, нпр. сурфовања или рада на клиници, стиче се утисак да се подробно припремате за процес писања?
- Нисам сурфовала, али моја браћа јесу јер смо живели у Авру. Познат ми је тај свет, то је део моје младости... А за роман сам се припремала одлазећи у Агенцију за биомедицину. Осим тога, посебно ми је било важно да сретнем координатора за трансплантацију, тј. експлантацију органа, задуженог за логистику. Такође, обратила сам се др Лепренсу са чувене клинике Питје-Салпетријер који ми је омогућио да присуствујем операцији пресађивања срца. То је било важно да би радња била утемељена у стварности. Али, пошто пишем романе, ја не подражавам миметички стварност, мој задатак је да дочарам кроз ситуације, ликове, језик. Процес документовања је битан да би се машта разиграла.
Да ли сте имали одређену намеру пишући ову књигу и какве су биле реакције?
- Нисам имала одређен циљ. Ретко кад ми је намера да пренесем неку одређену поруку. Јесте да је у првом плану донирање органа детета од стране родитеља, али ми није била намера да подстакнем на давање органа. Реакције публике су позитивне, нарочито код лица која су кроз то прошла. Сигурно ће људи на неки начин хтети да измере не само домет књиге, већ представе и филма који има најширу публику. Мене не занима исказ: „Прочитао сам књигу, бићу донор“, већ да се људи запитају, замисле над тим, као што и јесте био случај са мојим читаоцима. То је књига која нас наводи на размишљање. По мени, књижевност је пре свега начин да се запитамо о савременом свету и животу, а не средство за давање одговора.
Да ли роман напишете у једном даху или се више пута враћате тексту?
- Немам одређену стратегију нити рецепт. Постоје књиге које се лако и брзо пишу, док са другима иде спорије. Најчешће, текст углавном врло полако задобија своју форму, али га пишем само једном. Имам свешчице где бележим неке ствари, али то нису нацрти. Више се бавим самим писањем.
Ваши романи су тематски разноврсни: изградња моста, кулинарство, траншибирска железница... Шта је следеће у плану?
- Тренутно радим на књизи са мотивима из праисторије, периоду пре настанка писма.
Горана Продановић
