Бушнел, која је после "Секса и града", написаног на основу њене недељне колумне тога имена у "Обсерверу", постала глобална литерарна звезда, написала је од 1996. до сада шест романа, а тек сада је на наговор своје уреднице написала "Има ли још секса у граду" у коме се бави животом у граду "самица" које су "превалиле" пола века живота, наводи викенд додатак за књиге "Њујорк тајмса",
Можда ће читаоцима бити жао што у наставку исте теме немају као нараторку Кери Бредшоу нити њене три другарице, јер Бушнелова не наставља причу о њиховим животима, па да читаоци "знају" да ли су им се остварили снови.
Ауторка се постарала да, на основу личног искуства, описује како у великог граду попут Њујорка живе даме које су прешле имагинарну линију између "најбољих година" и уласка у треће доба, дакле старије су од 50 година.
Како пролазе жене које су у тим годинама остале без животног партнера, а нису још спремне да оду у старачки дом? Бушнел је покушала да одговори на сва питања која се дотичу њених актуелних вршњакиња, али пре свега да ли имају секса као када су биле на самом почетку својих тридесетих година као у "Сексу и граду" и зато је књига и добила наслов "Има ли још секса у граду".
Књижевница почиње причу својом познатом искреношћу и описује одлазак њене нове јунакиње гинекологу који је с понижавањем пита какву интервенцију жели, јер њени сексуални органи нису еластични као пре две-три деценије.
То је једно од понижења која очекују жену средњих година, констаује Кендис Бушнел и признаје да ни сама не зна да одговори да ли су смешна или тужна.
Бушнел је пре две деценије написала књигу која је означена као културни феномен, јер је у њој књижевница описала "ритуале парења у својој седмичној колумни".
Сада су на окупу Сеси, Кити, Квини, Тилда и Мерилин који се окупљају у "Снајперској алеји" у отменом летовалишту Хемптону. "Снајперска алеја" је добила то име јер су даме у годинама у којима им они најближи почињу да болују или чак и умиру.
Бушнел је недавно сахранила мајку која је умрла од рака дојке који је био последица узимања хормоналних пилула које лекари стандардно преписују свим пацијенткињама које пролазе кроз менопаузи. То је, иначе, сматра Бушнел, обавезна тема жена тих година.
Пошто се недавно развела, она се бави и темом опстанка средовечних жена ако немају посао, уштеђевину или некога у породици ко би их финансирао.
Једна од њених јунакиња одлази у банку да затражи кредит и буде одбијена јер нема никакав сигуран извор прихода да кредит врати.
Саме жене преко 50 година не постоје за банкаре, констатује Бушнел и признаје да јој је уредница препоручила да се поново врати одлажење у провод с намером да нађе себи партнера и да опише како такве везе изгледају и да ли опстају.
Кендис Бушнел у такве епизоде уноси пуно хумора, посебно када описује како такве "кандидаткиње" чине све што је у њиховој моћи и доступно њиховим средствима да изгледају млађе него што јесу.
Ауторка из угла средовечне жене посматра љубав, самачки живот или живот у браку, као и све притиске које друштво врши над женама да би сачувале нешто од младости што дуже могу.
Књига је безобзирни коментар и могла би да се прогласи за приручник за све жене које су прешле у треће доба, као и приручник за "лов" на мужа у годинама када би требало да љуљају унуке.
Кендис Бушнел је рођена 1958. и од њених колумни, уз књигу, снимљени су тв серија и два филма. Какав ће успех постићи нова књига, тек треба видети.
