Уредници овог издања Владимир Митровић и Здравко Рајчетић у уводној речи указују да су се ослањали на истраживачки и критичарски рад претходника, читајући те ипак ретке текстове, уз интензивне контакте са уметницима, посматрали су њихова дела у контексту новог, нашег времена, док су у корпус тема и аутора укључили и оне савремене који по њиховом мишљењу обележавају године новог миленијума. Први том монографије, објављен 2014. назван “50 година УПИДИВ-а: На раменима великана” представио је знамените војвођанске ауторе из широке области примењене уметности, дизајна и архитектуре, али и све догађаје и салоне које је удружење приредило. У другом тому уредници су одлучили да се усмере ка осветљавању и анализи појава у уметничком животу Војводине друге половине протеклог века.
Здравко Рајчетић пише о привредном дизајну у Војводини од послератног периода до 1985. представљајући привредна предузећа у којима је тада имплементирана идеја о дизајну. Он се прво развијао спорадично, али већ средином 60-их све више је постајао неопходност савременог пословања. Са привредним растом 70- их година дизајн се све више укључује у развој нових производа, да би се, како указује, Рајчетић, током 80-их дизајн максимално интегрисао у све гране индустрије. Друга Рајчетићева студија посвећена је развоју уметничке керамике у Војводини.
По његовим речима, формирање уметничке керамике од послератног периода текло је на организованим основама захваљујући образовним институцијама, галеријама и музејима, излагачким манифестацијама, професионалним удружењима и посебно специјализованим уметничким колонијама. Рајчетић указује на два данас препознатљива правца даљег развоја уметничке керамике, један полази од преиспитивања керамике као уметничког медијума који се шири ка другим уметничким и медијским областима и то посебно у кругу припадника млађе генерације и други који и даље богати традиционално схватање керамике као аутономне области уметничког сваралаштва у кругу средње и старије генерације. Аутор скреће пажњу и на смањен број изложби и колонија, као и новоафирмисаних свежих снага, тако да керамика лагано губи положај репрезентативне уметничке области који је имала раније.
Сава Степанов представио је уметност таписерије у Војводини у другој половини прошлог века. Од пионирских настојања Бошка Петровића и формирања Атељеа 61 до наших дана таписерија је, по његовим речима прошла пут од слике у вуни до аутентичнијег и медијски одређенијег исказа. У том процесу формирале су се значајне стваралачке личности чији опуси представљају упоришне тачке и темељне одреднице за препознавање тенденција и стилских опредељења у таписеријској уметности.
Покрет Синтезе
Здравко Рајчетић и Владимир Митровић бавили су се и Покретом Синтезе као обликом уметности експониране у јавној сфери, који је трајао од средине 50- их до краја 80- их година прошлог века, а односио се на повезивање и оплемењивање архитектуре и урбанизма делима ликовне и примењене уметности. Нажалост, како наводе аутори, мали број дела из области Синтезе и даље је у животу, због небриге за сопствено наслеђе и новомиленијумских друштвених и економских преображаја који су захватили земљу.
Студија Владимира Митровића посвећена је новосадској школи културног плаката као посебној појави унутар широког спектра савременог уметничког и дизајнерског стваралаштва и везан је првенствено за позоришне представе и и ликовне манифестације као и за најавне плакате изложби, салона, фестивала, акција и пројеката. По Митровићевим речима, плакат се последњих година вратио својој уметничкој бити. Као посебан предмет постоји у школама и на академијама, излажу се на редовним манифестацијама, све је више збирки плаката у музејима и приватним колекцијама, што говори да плакат није занемарен настављајући своје трајање више од века и по као једна од још увек најпрестижнијих видова графичке уметности.
У додатку монографије објављено је неколико текстова значајних стваралаца чији су критички осврти из седамдесетих и осамдесетих година објављивани на страницама “Дневника”.
Н.Попов
