– Остани. Пред тобом је живот.
Њихови гласови су бледели. У отвореном тунелу је било све што сам желела. Светлости живота су биле површне. Смејала сам им се. Тама је била безбедна. Она је звучала као виолончело. Зимица ми је прошла низ леђа. Душа се згрушала. Устала сам. Тунел се затворио. Мрак се одвијао од мене. – Ово је било близу – рекла сам. Смрт ме замало отела. Затим ме је судбина отела од смрти. Напољу је свитало...
Почетак је ово новог романа једног од најпризнатијих српских приозаиста Владимира Пиштала „Песме о три света”, који је управо објавила „Агора”. „Песму о три света води велика и храбра машта. Она прави широк културолошки захват, од барока – доба раног просветитељства, масовног ропства и грађења светског система, па све до Наполеоновог освајања Пераста”, каже уредник Ненад Шапоња. „Владимир Пиштало има редак дар за разумевање других култура. Он препевава историју. Ово је прича о Европи, Африци и Америци. О Венецији, Тунису и Салему. О ватрама и сукњама. О проласку времена. О музици. О галиотима и галебовима. О гусарима под заштитом државе. О лудилу, о вештицама. О дивљацима и чипканим крагнама. О империји. О господарима и учитељима. Ово је антиколонијални роман”...
– Главна јунакиња је једна наша жена из Пераста, која се зове Озана Болица и коју су гусари отели и одвели у Тунис. Касније су је ослободили оно што бисмо ми данас рекли - Американци, односно колонијални Енглези из Салема, да би је у другом тренутку отели Индијанци. Тај у основи мелодраматски барокни заплет веома је погодан за описивање других култура које су у то време биле као друге планете. Јер све је то пре идеје толеранције, пре идеје да разумете људе другачије од себе – описује за „Дневник” свој нови роман Владимир Пиштало. – Тај 17. и почетак 18. века, када се роман одиграва, занимљив је и по мешавини потпуно различитих садржаја. Рецимо, имате гусаре под заштитом државе; имате почетак озбиљних школа за жене и истовремено и даље имате спаљивање вештица, од којих је најпознатије управо оно у Салему из 1692/3. године; имате цветање ропства захваљујући карипским пољима шећера, где су робове третирали горе него волове или коње, док истовремено имате просветитељство и све оно што ће у 18. веку произвести енциклопедију и пароле Француске револуције о слободи, једнакости и братству... Дакле, идеја рационалитета, повезаности света и истовремено ропство и процеси против вештица, све кроз призму једне жене - то би можда у најкраћем био темељ „Песме о три света”.
М. Стајић
