Како сам аутор појашњава, ради се о сасвим новом покушају да се неке појаве у српској поезији, које нису на сличан начин разматране, сада сагледају као једна могућа целина, и то кроз визуру једног дужег временског периода (будући да су у фокусу аутори рођени између 1841. и 1948) – „са свим својим истостима и разликама”.
„Ово је покушај да се као могућа посебна целина окупи и сагледа поемско стваралаштво српске поезије у временском периоду нешто дужем од сто година. Иако су се поједини књижевни критичари и теоретичари до сада бавили појединачним случајевима, њиховим посебностима и директним везаностима једних за друге, ипак, покушаја њиховог уланченог сагледавања у неком знатнијем интервалу уопште није било, или су разматрани и окупљани у целину само на тематској основи”, наводи Грабовац.
Антологију отварају легендарна Santa Maria della Salute Лазе Костића, најснажнији љубавни одзив из пера угаоног камена модерног српског песништва, како то вели Селимир Радуловић, те код данашњих читалаца помало скрајнути Спомен на Руварца, поема коју је нарочито волео Милош Црњански. Дакако, Грабовац је у свој избор уврстио и Црњанскове Стражилово, Сербиа и Ламент над Београдом, баш као што су ту и поеме Војислава Илића, Шантића, Ракића и Диса, па Плава гробница Милутина Бојића, као и Море Душана Матића или Земља јесмо Десанке Максимовић. Међу одабраним песницима су и Оскар Давичо, Скендер Куленовић, Стеван Раичковић, Иван М. Лалић, Љубомир Симовић и Матија Бећковић, све до Бесмртне песме Мирослава Антића и Мостарских киша Пере Зупца, те Милосава Тешића и Раше Ливаде. Укупно су антологијом обухваћени 31 српски песник и 51 поема.
„Као што је било много непознаница, дилема и унутрашњих притисака да се донесу тешке одлуке при избору аутора и њихових појединих поема, скоро исто је било и са одлучивањем о облику уцелињења антологије”, признаје Грабовац. „Приметљиво је, чак и на први поглед, да преовлађују поеме са љубавном и, условно речено, родољубивом тематиком. Ако бисмо им придодали преостале тематско-мотивски различити поеме, добили бисмо антологију кроз коју би се јасно исцртале неке развојне линије, богатство приступа и усложњавање певања. И поред овако изазовних могућности за обликовање и једне сасвим другачије устројене антологије, која би призивала и сасвим другачије могућности читања, одабран је ипак мало традиционалнији приступ, јер је ово ипак прво, или међу првима, издвајење поемског стваралаштва као могуће посебне жанровске целине”.
М. Стајић
