Рецимо одмах, каква је награда таква је и монографија о њој – важна и престижна. Ауторка је избегла сва свечарска празнословља, све панегирике и оде и сачинила богато илустровану књигу која се може читати на више нивоа и, исто тако, тумачити из различитих перспектива. Награда је основана 1971. године на десетогодишњицу трагичне смрти Бранка Миљковића (1934-1961), једног од најталентованијих песника своје генерације, али и читаве послератне песничке сцене на просторима тадашње Југославије. У монографији је репринтован записник са седнице Скупштине општине Ниш, са свим дискусијама које су вођене а са циљем да се испоштују тадашња правила о српскохрватском језику и отворености награде - која се додељивала за најбољу песничку књигу објављену у претходној години – делима свих народа и народности у СФРЈ. Залагање за поменуте принципе и њихово исправно спровођење учинило је понеке дискусије страственим па и полемичким, што се не би очекивало у оваквим приликама.
Како било да било, награда је „устоличена“ и надаље је, захваљујући копијама чланака из новина могуће пратити свакојаке перипетије поводом њеног додељивања. Наиме, остало је забележено да је повремено објављивање добитника неуобичајено каснило, да је било проблема са формирањем жирија, да је мењана статуа која је уручивана добитнику, да су неке додале одлагане због немогућности добитника да присуствују, односно да је било пропуста у организацији саме манифестације доделе. И ауторка је у свом поговори поменула неке мање-више веселе (не)згоде, нпр. погрешно одштампан наслов награђене књиге на уникатној плакети или неубичајено читање поезије једног од скоријих добитника (а он је одређене делове читао леђима окренут публици). Све ове тривијалне или гротескне догодовштине дарују казивању о награди пулсирајућу животност и лишавају је лажног ореола недодиривости и безгрешности.
Књижевни аспект награде могуће је посматрати двојако. Монографија садржи текстове образложења награде односно добитникове беседе; истина, образложења постоје за све награде, док добитников „одговор“ није редован: понеки аутори су се одлучивали да изрекну пар реченица захвалности или чак ни то, а други су, опет, исписивали читаве есеје што о свом песничком светоназору што о односу према Миљковићевој поезији. Књижевним историчарима, младим песницима или одабраним заљубљеницима у савремену поезију свакако ће бити занимљиво да прате померања вредносних фокуса жирија који су додељивали награде (амбициознији би могли да упоређују песничке квалитете за које су се чланови жирија залагали а за које су гласали); од првог добиника, Милутина Петровића, и апострофирања „антиромантичног расположења“ односно „градске атмосфере и урбаног менталитете“ његове поезије, надаље су, код каснијих добитника, истицани квалитети какви су, рецимо, дијалог са традицијом, лирска интроспекција, трагање за новим песничким формама и изразима, све до најскоријег добитника награде, Владимира Копицла, за кога се истиче да његов лирски говор утемељен на „преиспитивању свијета у коме постојимо, језика којим се споразумјевамо (...)“.
Могло би се закључити да су се чланови различитих жирија, свесно или не, намерно или не, периодично приклањали урбаном или руралном, савременом или традиционалном, класичном или експерименталном поетском светоназору, сведочећи тиме о динамичности песничке сцене, о сменама генерација и новом сензибилитету који се рађа и развија тик уз старе, проверене и осведочене вредности. Низ сјајних аутора који су, и пре и после добијања награде, били значајне појаве у југословенској односно српској поезији, који, дакле, нису нестали или се, уљуљкани наградом, учаурили у своје забране, већ су наставили да стварају и трагају за својим песничким гласовима, потврда су ваљаности одлука које је жири ауторитативно и аргументовано донео.
Илија Бакић
„Простор језиком трајања препричан: пола века награде Бранко Миљковић”. Нишки културни центар, 2021.
