Када угледни књижевни критичар и историчар књижевности констатује смањен утицај уметности на формирање интелектуалног и естетског профила појединца, то није дефетистичко виђење савременог друштва, већ препознавање изазова. Нова књига Марка Недића самим насловом открива спремност аутора да се с критичком радозналошћу суочи с поетичким изазовима новије српске прозе.
Усмереност на другу половину двадесетог века и прве две деценије садашњег века чини његове текстове неизоставним у сагледавању актуелне слике српске књижевности. У истраживачком фокусу најчешће су, ипак, дела, која у рецепцији опуса неког писца данас заузимају споредно место. Подстакнут, пре свега, високим естетским и литерарним дометима анализиране књиге, аутор се дотиче и ванлитерарних, најчешће идеолошко-политичких разлога за њену скрајнутост. Чак и када је реч само о остварењу нетипичном за поетику неког писца, Недић једнако приљежно осветљава мање приметне црте његовог ауторског лика. На тај начин постаје видљивија хуманистичка и недогматска етичка димензија сваког аутора коме Недић посвећује оглед у новој књизи.
То су: Живојин Павловић, Добрица Ћосић, Драгослав Михаиловић, Слободан Стојановић, Миро Вуксановић, Душан Ковачевић, Јован Радуловић, Мирослав Поповић, Гроздана Олујић, Радован Бели Марковић, Драго Кекановић и Воја Чолановић. Аутор је Ћосићу посветио два огледа, роману Далеко је сунце и мемоарској прози Пријатељи, а у два уводна есеја дате су критичке опсервације о поетичким изазовима у савременој српској прози, и генеза и рецепција поетике социјалистичког естетизма. То је омогућило прегледну поделу књиге на три композиционе целине, са по пет огледа у свакој: „Поетика, рецепцијаˮ, „Жанровски додириˮ и „Критички описиˮ. Већих разлика међу целинама начелно и нема, што читаоцу даје прилику да приступи књизи Марка Недића као складно написаној причи о новијој српској прози, њеним јунацима и лајтмотивима. Томе у прилог говори и одсуство сувопарности, као и избегавање нагомилавања референци које загушују основну нит текста. Нема, дакле, детаљније реконструкције историјске позадине, иако је заоштрена политичка ситуација у земљи након Информбироа посебно важна за аналитички контекст.
Занимљиво је у том кључу посматрати роман Судбине Мирослава Поповића. Дубоко зашао у шесту деценију, са голооточким искуством иза себе, Поповић објављује књигу која у најужем избору од два наслова за НИН-ову награду „губиˮ од Павићевог Хазарског речника. Мада би било нетачно рећи како овај роман није читан протеклих деценија, Недићево исцрпно и темељно подсећање на Поповићеву атипичну стваралачку судбину и вредности његовог дела, квалификује га да остане „трајно име новије српске књижевностиˮ. Специфичан је и књижевни идентитет Драга Кекановића, „најусамљенијег познатог српског писца који не живи у матичном простору српске културеˮ. Недићеви есеји у том смислу оснажују везе не само између прошлости и садашњости, него и између различитих културних простора у којима српски писци континуирано стварају.
Марко Недић није заинтересован само за искуство селидбе и измештености књижевних јунака или њихових аутора, него и за праксу сељења једног књижевног жанра у други. Иако је много више примера претварања прозног текста у драмски, као што је то Душан Ковачевић учинио са драмом Свети Георгије убива аждаху, посебан је случај обрнутог процеса у роману Јована Радуловића Од Огњене до Благе Марије. Наше значајне уметнике, дакле, посматрамо у другачијој оптици, уочавајући нове линије повезаности којима се проширују хоризонти наше књижевности. Недићеви огледи јесу зато и потврда вредности, и подстицај за превредновање неких од најбољих дела новије српске прозе, која и данас задржавају важан културноисторијски и књижевноеволутивни статус.
Сања Перић
