Одобравања и оспоравања пратиле су све кругове селекције које су правили чланови жирија за ово наше најпрестижније књижевно признање. Да је у историји награде која се додељује од 1954. било и превида и промашаја говори и едиција “Оф НИН” у којој је објављено десет романа који незаслужено нису добили ово велико признање. Прошле године група писаца бојкотовала је ову награду оспоравајући квалификованост и кредибилитет чланова жирија који, иако је остао исти, ове године је изазвао мањи број незадовољних.
Група млађих књижевних критичарки окупљених у удружење “Побуњене читатељке”, које своје текстове објављују на Порталу за побуњена читања бооквица.нет, предложиле су свој Побуњени Нинов избор са романима шест ауторки у неформалној селекцији. Ове године од 212 романа колико је пријављено на НИН-ов конкурс жири је сачинио шири избор у који је ушло 38, међу којима су књиге четири ауторке(Звонке Газиводе,Катарине Миторвић, Слађане Нине Перковић и Љиљане Малетин Војводић), у ужи избор од 17 наслова уврштен је само роман Звонке Газиводе “Хостел Калифорнија”, док у финалном избору са седам дела није било списатељица. Иначе од 67 досадашњих добитника Ниновог признања за роман године само је пет жена.
– Ако би, почевши од ове, наредних шездесет година искључиво књижевнице добијале Нинову награду, и даље не би постојала родна равноправност међу добитницима/цама награде – наводе критичарке које су зато одлучиле да представе шест романа женске књижевности који би у “неком паралелном универзуму чинили прогресивнију и актуелнију селекцију”.
У овом избору је књига Иване Бодрожић “Синови, кћери” (Орфелин издаваштво) за коју Борисав Матић каже да је роман замаха и свежине какви се ретко срећу у регионалној прози, а нарочита врлина је што централно место заузимају они који су најчешће невидљиви у друштву и у књижевности. Први роман Звонке Газиводе “Хостел Калифорнија” (Геопоетика) по оцени Славке Влалукин, са радњом која балансира на граници реалистичног и фантазмагорије, дело је које у себи сажима неколико кључних тема попут отпора опресији, њеног уочавања и на местима на којима је нужну не бисмо очекивали, затим постојања емпатије у свету оптерећеним отуђењем. У првом роману у стиху сценаристкиње и песникиње Катарине Митровић “Немају све куће двориште” (ППМ Енклава) иако ауторка пише потресну причу о депресивној девојци, успева да прикаже и савремени тренутак и друштво у ком живимо, сматра Милица Улемек.
Слађана Нина Перковић у роману “У јарку” (Имприматур) успела је, по оцени Нађе Бобичић, да црнохуморно поигравање са стереотипима врло добро усклади са кључном идејом књиге, приказом савременог поратног, несолидарног, себичног и сиромашног региона, који распродаје и оно мало што је преостало, док мртви још нису ни покопани. У аутофикционалном, дебитантском роману “Испод мајице” Марије Ратковић (Контраст издаваштво) по речима Ирене Јовановић, списатељски подухват, и сам предмет радње, мотивисан је потребом да опонира доминантним мушкоцентричним наративима у савременом свету, тематизовањем женских искустава и прича, као и изврдавањем маскулиних стваралачких матрица. “Скрик” (Артпринт медиа) новосадске ауторке Љиљана Малетин Војводић је, како пише Дара Шљукић, роман о несхваћеним уметницима/ама, о сувишним људима по моделу јунака из романтичарске (руске) литературе 19. века. Уз то, тема неприпадања и несхваћености не оставља се на неком универзалном или апстрактном нивоу, већ јој се даје утемљење у конкретним политичким и друштвеним околностима пост-конфликтног транзицијског друштва и миграције у западне-северне државе благостања (Норвешка).
Н. Попов
