Његово читање отвара многе светове, па и епохе, а прошле седмице доживео је две промоције.
Окарактерисана као историјски трилер, књига је, према речима аутора, једна врста мозаика, састављена од три преплетене приче, које се одвијају у три века, све три писане на језицима тих векова. Језик 21. века је модеран, у 20. је класичан, а у 19. веку благо архаичан. Тема књиге је древно учење које каже да су благословени људи који су кључеви добра и катанци зла - чине добро, мисле добро и шире добро. Има и оних других који су катанци добра и кључеви зла - њих мржња и завист покрећу.
- Када би у другима и у себи препознали то, живели би у хуманијем свету - поручује аутор романа Вуко Мартиновић. - Доста се данас делимо по различитим основама - верски, политички, национално, спортски, идеолошки... У овој књизи постоји идеја да би можда требало да се поделимо на другачији начин - на добро и зло, на добре и лоше људе, ма колико су некад те две силе помешане. Дело бих описао као причу о томе да често не можемо да утичемо на своју судбину, ни на туђе, али можемо да се трудимо да будемо и останемо добри.
Вуко Мартиновић је новосадски телевизијски новинар. Аутор је бројних репортажа и више телевизијских серијала међу којима су најгледанији „Квадрат вароши - приче из историје Новог Сада” и „Луча”. Новинар одлучује да напише књигу...
- То што сам новинар није ми много помогло, заправо ми је и отежало, јер научени смо да ствари сажимамо и скраћујемо, а роман је већ нека друга форма - сматра Мартиновић. - Новинарство ми је помогло у склапању догађаја. Као новинар, сретао сам се са многим занимљивим причама, али и драматичним судбинама. Доста је то на мене утицало и осећао сам потребу да њих, као и неке старе породичне приче, избацим из себе. Успео сам у томе. Много тога у себи таложимо и писање је изузетно драгоцено, делује терапеутски. Данас није лако бити писац. Многе добре књиге умрле су зато што није имао ко да их чита, нико није чуо за њих. Ја имам ту срећу да дуго радим у медијима, имам доста пријатеља и књизи могу да дам ветар у леђа. Међутим, ако се књига људима не буде свидела, наравно да нећу наставити да пишем.
Роман „Кључеви добра и зла” лако се чита - мишљење је градског активисте и фоторепортера листа „Дневник” Слободана Шушњевића.
- Није трауматичан, чита се лепо, неоптерећен сувишним речима, које су егзибиционистички написи - потврђује Шушњевић. - Својевремено је Душко Радовић рекао: „Натерати људе да читају је јако тешко, али неке људе натерати да престану да пишу, немогуће је.” Вука ћемо терати да пише и даље зато што је ово што је он писао питко и то нама треба. Потребна нам је та књижевност која је у аутентичном језику, одрасла овде. Прича није везана ни за Црну Гору, ни за Балкан, она је космичка. Исто се дешава свуда. Нама је разумљиво јер то живимо. Постоји мисао која каже да, кад се срамота дубоко сакрије, почиње ту да ври, а кад провали, постаје злоба, опасност. То се провлачи кроз овај роман, и то у три приче, а ту су и поруке о кључевима добра и катанцима зла. Осим три доминантне приче, постоји пуно финих, филигранских делова, који на суптилан начин праве паралелну причу. Како је роман органски растао, тако је постојало много нежних делова које, када људи буду читали, надам се да ће осетити те фине украсе у роману.
Б. Павковић
