ТРИЛОГИЈА ВРАНИНО ОБЕЛЕЖЈЕ Нит светла у мрачној саги

Чини се да је трилогија мрачне фантастике „Вранино обележје“ Еда Макдоналда (у издању Лагуне), мада свакако читана у солидним тиражима у свету, ипак можда заслужила мало више простора у разговорима на интернету, па и од критике, него што је добила.
k
Фото: Ilustracija

После књиге „Црно крило“ која је отворила ову гримдарк трилогију и била Макдоналдов првенац, следиле су „Вранин крик“ и „Гавранов пад“.

Трилогија прати капетана Галхароуа, још једног лика из увек тако привлачне галерије саркастичних и тешко разочараних хероја који емпатију крију хладним манирима. Галхароу је капетан Црног крила, нераскидивом заклетвом везан за енигматичног бесмртног господара који му шаље елиптична и често сасвим нејасна наређења.

И док је први део могао да функционише као целина за себе, у друге две књиге коначно имамо потпуно “отварање” света и далеко шири, епски заплет. На крају крајева, чини се да је то и најбољи могући приступ оваквим епским приповестима – управо захваљујући интимном осветљењу и готово камерном, компактном заплету првог дела, чудни и драги ликови попут попут до лудила посвећене чаробнице Езабет, безносе плаћенице Нен са душом панкера, или невољног хероја Тноте имали су довољно простора да „дишу“, тако да даље ширење приче постаје привлачно управо зато што многоструко повишени ризици делују убедљиво када већ одавно навијамо за јунаке. Од уживљених разговора Болконског и Пјера Безухова до мрачне авантуре кроз коју пролазе Фродо и Сем – пријатељства можда нису увек довољно у центру заплета савремене књижевности, па је пријатно што им Макдоналд не само посвећује пуно пажње, него и то што су односи међу ликовима сасвим уверљиви, а често и обојени дискретном меланхолијом, тако пријатним освежењем за романе овог жанра.


Шта је гримдарк?

Гримдарк (или дословно, суморни мрак, енгл) је поджанр фантастике, односно спекулативне фикције који је тематски везан за нарочито мрачне теме. Заплети у оваквим књигама обично су смештени у дистопијску стватност чијом свакодневицом влада насиље и сурови закон јачег, а ликови су често упитног моралног кода.

Претежно гримдарк серијал „Песма леда и ватре“ Џорџа Мартина на много начина је био тамни одговор далеко мекшој, романтичној Толкиновој приповести, отварајући читав нови поџанр за савремене читаоце који су, чини се, ипак циничнији него претходне генерације – уместо идеализма, неупитних хероја и обећања вишег смисла, новим фикционалним световима владају  похлепа и насиље, а небо је празно и обично не нуди никакав одговор јунацима ових сага.


Један од адута ове саге је свакако и начин на који је Ед Макдоналд (иначе по образовању професор историје) осмислио свој мрачни свет у ком виши слојеви жестоко израбљују оне друге - критика прилично јасно уперена против нашег, врло стварног друштва у ком живимо. Ипак, емотивно тежиште књиге никако није апстрактно; у центру Галхароовог света је његов град, и то је проклето, несрећно место које се налази на крају свих путева, на ивици фантазијске пустаре која је названа Јад. Помало налик „зонама“ браће Стругацки у којима се може десити било шта, Јад је прекид у нормалној стварности, вечно променљиви пејзаж уништен у ратовима безимених и дубоких краљева чије је акције немогуће разумети. Тај далеки, неразумљиви рат који се вечно води између бесмртника утиче на све што се дешава на земљи, али увек остаје делом скривен од читалаца. Макдоналд проналази добру меру између довољно информација из којих је могуће наслутити шта се дешава иза кулиса, али и даље задржава мистику нечег што је толико другачије да је немогуће сасвим разумети.

Повезаност нашег крајње несавршеног хероја са својим исто тако више него мањкавим градом је у срцу приче. У свету у ком је све осликано нијансама сиве, потреба главног лика да се коначно држи за нешто, ма колико безнадежно, или бесмислено, оно је што издваја „Вранино обележје“ из уобичајених далеко више циничних гримдарк наслова. Махнита вера (помало налик оном Керкјегоровом „скоку у празно“) да се вреди борити, ма колико деловало бесмислено, ма колико се све око наших јунака спектакуларно распадало, а добар део људи се понашао све горе, остаје непрекинута смисаона нит у овом роману. Однос према родном граду прати исту дирљиву и очајничку линију као у култном „Диско Елизијуму“ где један од јунака говори о свом једнако прљавом, разваљеном, измученом граду Ревашолу – „свака школа мисли и свака влада пропала је у овом граду – али ја га свеједно волим.“

Настасја Писарев

EUR/RSD 117.1952
Најновије вести