У Матици представљена књига о последњем барокном Србину

НОВИ САД: Стојана Д. Вујчића видим као човека који је водио свој живот као да је каква митска архајска преља. Осетљивост своје душе, своје душине нити и своје знање о културним вредностима упредао је у некакву ужад помоћу којих би да начини висеће мостове и да премости поноре који одвајају читава два народа, мађарски и српски и њихове културе. У том осетљивом и драгоцеом послу основна везивна материја била је и остала књижевност, уметност и култура у најширем смислу речи, људско знање, међусобно поштовањеи свест о заједничким и универзалним вредностима, речи су председника Матице српске проф. др Драгана Станића изговорене јуче на промоцији књиге Радована Поповића „Последњи барокни Србин”, мозаички структуриране књиге о Вујчићевом животу и делу. 
m
Фото: Marijeta Vujičić uručuje povelju Radovanu Popoviću

Стојан Д. Вујичић (1933 - 2002) рођен у Помазу, поред Будимпеште, у породици проте Душана Вујичића, архијерејског викара Будимске епархије, чији су се преци населили у Угарској у време Велике сеобе, студирао је југословенске језике и књижевности на Филозофском факултету у главном граду Мађарске. После тога радио је као научни сарадник и саветник у Институту за историју, односно науку о књижевности Мађарске академије наука. Иницијатор је оснивања Српске црквено-уметничке и научне збирке у Сентандреји и њен први управник, био је почасни доктор Универзитета у Новом Саду, почасни члан Удружења књижевника Србије, те оснивач и председник знамените Задужбине Јакова Игњатовића. Светска српска заједница 1998. прогласила је Стојана Д. Вујичића "Српским витезом", а почетком новог миленијума постао је и инострани члана САНУ...

Преводио је на мађарски језик Иву Андрића, Васка Попу и Добрицу Ћосића, српске народне песме, српске и хрватске драматичаре, склапао антологије и прегледе српске и хрватске књижевности, изучавао и издавао старије српске писце, од Михаила Витковића до Вука Караџића и Јована Пачића. Посебно је запажена његова обимна антологија српске поезије у две књиге, намењена првенствено српским школама у Мађарској, затим студије о српској народној поезији и њеним певачима, радови о Милошу Црњанском, Мирославу Крлежи, Тодору Манојловићу, Вељку Петровићу, Данилу Кишу... Историјски су драгоцене, а књижевно лепо писане, његове монографије о Сентандреји, те Србима у Будиму и Пешти, али и есеји и студије о духовном наслеђу и културном благу Срба у Мађарској, те о многим темама савремених односа између Срба и Мађара...


Дарови из породичне заоставштине

Маријета Вујичић је јуче уручила Радовану Поповићу посебну повељу Задужбине Јакова Игњатовића. Поред тога, она је Рукописном одељењу Матице српске предала досије из породичне заоставштине, у којем је, између осталог, сачувана и цела преписка Исидоре Секулић и Стојана Д. Вујичића. Библиотеци Матице српске је, пак, даровала прво издање „Записа” Исидоре Секулић, док је Галерији МС поклонила цртеж Милана Коњовића из 1942, која је деценијама красио дом Вујичића.     


Како је у рецензији књиге „Последњи барокни Србин: Стојан Д. Вујчић - њим самим” написао недавно преминули српски књижевник, историчар књижевности и универзитетски професор у Будимшпешти Петар Милошевић, Радован Поповић је успео у овојој биографској студији прикаже две главне гране Вујичићеве делатности: грађење и неговање југословенско-мађарских књижевних и културних дела, те чувања српске уметничке и духовне баштине у Мађарској, али није запоставио ни његово песничко стваралаштво. А темељ за грађење књиге били су бројни документи, највише Вујчићеве преписке, али и чињеница да је Поповића и Вујчића везивало вишедеценијско пријатељство...

„Читаоца задивљују Вујичићеви лични контакти с таквим великамина, као што су Андруић, Крлежа, Црњански, Кашанин, Вељко Петровић... Уз то се надовезују пријатељске везе с такође угледним писцима, уметницима и научницима. Посебно се истиче присно пријатељство с Божидаром Ковачеком, а у оквиру тога Вујичићева приврженост Матици српској”, наводи се у Милошевићевој рецензији, уз напомену да се из Поповићеве књиге јасно види и значај породичних веза, пре свих са братом Тихомиром (1929), једним од најперспективнијих композитора у Мађарској, који је трагично страдао 1975. у авионској несрећи у Сирији, и нарочито супругом Маријетом, верном животном сапутницом, али и сарадницом, такође угледним преводиоцем са српског на мађарски језик, чије је јучерашње присуство промоцији дало посебну димензију целом догађају.

М. Стајић

EUR/RSD 117.4015
Најновије вести